Te noći u kafiću „Panda“ u Peći, u trenutku kada je sat otkucao 20.10, Kosovom se uveliko širio ratni vihor, a grupa gimnazijalaca je beg od stvarnosti uz smeh potražila u partiji karata.
Odjednom su lupila ulazna vrata, a na njima se pojavila dvojica muškaraca sa fantomkama.
„Jedan je bio viši, jedan niži, bili su u crnom… Zapucali su, sećam se svega kao da je juče bilo“, kaže Nikola Rajović, koji je tog 14. decembra 1998. bio u „Pandi“.
Četvrt veka kasnije, Rajović i dalje „često vraća film na tu noć“.
„U početku je bilo intenzivnije, sada više ne sanjam to toliko… Prošlo je gotovo 25 godina, tako da prolazi, iako se, naravno, ne zaboravlja i nikada neće proći.“
Te noći je ubijeno šest njegovih drugova – Ivan Obradović (15), Vukota Gvozdenović (16), Zoran Stanojević, Svetislav Ristić (17), Dragan Trifunović (17) i 25-godišnji Ivan Radević.
„Od te tragedije nema nama života“, govori Zvonimir Gvozdenović, otac ubijenog Vukote.
„Živimo, ali u stalnoj patnji, vrlo, vrlo teškim životom, a najviše nas ubija to što ne znamo ko su ubice naše dece… Zaista nemamo mira.“
Tužilaštvo za organizovani kriminal u Beogradu istragu je pokrenulo 2016. i od tada je saslušano oko 40 svedoka, ali počinioci i nalogodavci još nisu otkriveni i pronađeni.
„Mi smo sada u ćorsokaku, zoni sumraka gde se ništa ne dešava… Došli smo do tačke gde nema dalje“, smatra Ivan Ninić, advokat porodica ubijenih mladića.
Preostalo je samo da „budu saslušani ljudi iz vrha državne bezbednosti i predsednik Srbije Aleksandar Vučić „, koji je više puta javno pričao o slučaju „Panda“, dodaje.
Vučić je još 2013, kao šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, izjavio da „nema dokaza da su zločin u Pandi izvršili Albanci, kako se verovalo“.
U decembru 1998. je na Kosovu uveliko u toku bio rat između srpskih bezbednosnih snaga i Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), a koji će trajati sve do juna 1999. godine.
Vučić je nešto kasnije rekao da „ne zna ko je ubio srpske mladiće, ali da zna ko nije“.
U nedostatku zvaničnih informacija, kruže brojne spekulacije, pre svega, da su za smrt mladića odgovorne srpske tajne službe, o čemu je pričao i Vuk Drašković, nekadašnji lider opozicije i predsednik Srpskog pokreta obnove (SPO).
Državni zvaničnici negiraju ove tvrdnje – Nebojša Stefanović, bivši ministar policije, izjavio je 2015. da MUP „nema nikakve informacije o tome“ , dok je Ivica Dačić, tadašnji premijer Srbije, godinu ranije istakao da je „opasno nagađati“ , jer se „bez osnova amnestiraju albanske terorističke grupe“.
U danima posle ubistava u „Pandi“, uhapšeno je tridesetak Albanaca, ali niko nije izveden pred sud.
Od tada do danas, porodice žrtava traže da ubice njihovih sinova budu otkrivene, kao i da ih predsednik Vučić pozove na sastanak koji im je obećao.
„Ako to što zna neće da podeli sa nama onda treba da podeli da tužilaštvom… Da ode tamo i kaže ‘znam to, to i to'“, kaže Gvozdenović.
Tog 14. decembra 1998. Rajović je imao nepunih 19 godina.
„Bio je ponedeljak, dobro pamtim, igrali smo loru (kartaška igra)“, priseća se.
„Po četvoro ljudi je sedelo za dva stola, udaljena možda metar jedan od drugog, ma ni toliko.“
Kafić je bio nedaleko od gimnazije i srednjoškolci su često svraćali posle časova i na velikim odmorima, objašnjava.
„Dođe pokojni Ivan Radević do našeg stola, kaže ‘ajde, hoću ja da igram’ i sve gleda u mene.
„’Ništa nemoj da me gledaš, ja na ustajem’, odgovorim mu u šali, ali krenem da gubim i gubim i gubim, on počne da me zeza, ja se naljutim i pređem za drugi sto“, odgovara uz blagi osmeh na pitanje ko je bio najbolji u kartama.
Partije lore su sledile jedna za drugom, praćene šalama i međusobnim dobacivanjem.
„U jednom trenutku mi padnu cigare, sagnem se da ih dohvatim i čujem vrata kako su lupila“, kaže Rajović i zastaje.
„Jedan je iskoračio, drugi je držao vrata… Jedan je držao pušku u predelu nogu, drugi u predelu glave.“
Ispaljeno je više desetina metaka.
Rajović je lakše ranjen – rikošet ga je pogodio u prst.
„Otišao sam pravo do stanice policije da sve prijavim… U gradu nije bilo žive duše, napuštene ulice potpuno.
„Vratio sam se odmah u ‘Pandu’ i teško povređenog Vladu Lončarevića, kom je pola glave bilo otvoreno, a ruka visila, ubacili smo u kola i prevezli u bolnicu.
„Posle smo prebacili i Zorana Stanojevića… On nije preživeo, Vlada jeste.“
Pored Rajovića i Lončarevića, te noći ranjen je i Mirsad Šabović, vlasnik kafića.
Zvonimir Gvozdenović je u trenutku napada bio na poslu, kao čuvar.
„Krenuo sam odmah prema ‘Pandi’, ali mi nisu dali da priđem“, seća se 65-godišnjak.
Otišao je pred bolnicu, gde je već bilo ljudi, ali mu ni tamo nisu dali da uđe.
„Drugar iz policije mi je prišao i rekao ‘Zvonko, nemoj da ideš gore, nemoj… Bolje ga pamti onakvog kakav je bio’.“
Njegov sin Vukota, kaže, ubijen je jednim metkom u glavu.
„Nikada nisam dobio obdukcioni nalaz, znam iz priče čoveka koji ga je operisao“, blago odmahuje glavom, Gvozdenović dok mu se oči cakle.
Ćuti, a onda kaže da je „noć bila paklena“.
„Mešala su mi se razna osećanja – tuga, srdžba, svašta mi je prolazilo kroz glavu.“
Svetislav Ristić, sin njegovog kuma, odmah je prebačen u bolnicu u Prištini.
„Sveta je sve vreme pričao sa kumom, sve dok nije otišao na operacioni sto… Posle zovem kuma, pitam ‘kako je Sveta’, a on kaže ‘ne pitaj, Sveta nam je preminuo’.
„Moj Vule i on su bili nerazdvojni.“
Nekoliko dana kasnije, žrtve su sahranjene na groblju u Peći.
Opelo je u centru grada održao patrijarh Pavle, tadašnji poglavar Srpske pravoslavne crkve, čiju fotografiju Gvozdenović i danas drži u novčaniku.
„Šest kovčega je bilo poređano“, priseća se.
Komšije su dolazile u kuću da mu izjave saučešće.
Među njima je bilo i Albanaca.
„Komšija Srbin me je pitao da li hoću da ih primim i zaista nisam mogao da odbijem, bez obzira na sve.
„Nisu ništa komentarisali, ni ko je ni šta je, samo su rekli ‘ne znamo ko je’… Stvarno su bili korektni, ne mogu ništa da kažem.
„Došli su i rekli ‘ gjynah ( tuga, grehota ) , žao nam je što je Vule poginuo’.“
Porodicu Bajri iz pećkog naselja Zatra je u rano jutro 17. decembra, tri dana posle ubistva u „Pandi“, probudili su povici.
Policija je tražila Behara Bajrija, osumnjičenog da je pripadnik separatističke Oslobodilačke vojske Kosova.
Albanci sa Kosova, tada nacionalna manjina, ali većinsko stanovništvo pokrajine, još su od ranih 1980-ih tražili nezavisnost u okviru tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), uz brojne proteste, sukobe i hapšenja.
Kada je u martu 1989. Srbija ukinula autonomiju Kosova garantovanu Ustavom iz 1974. i preuzela nadležnosti i institucije pokrajine, samo su retki verovli da će doći do mirnog rešenja.
Sukobi OVK i bezbednosnih snaga Beograda bili su sve češći, i brojni civili sa obe strane bili su žrtve oružanog nasilja. Srpske vlasti su borce OVK označile kao glavne osumnjičene za napad na „Pandu“.
„Blokirali smo Peć i počeli pretragu“, kaže Nikola Šainović, bivši premijer Srbije, osuđen pred Haškim tribunalom osuđen na 22 godine zatvora zbog ratnih zločina na Kosovu.
„Naša prva reakcija je bila da je zločin u Pandi bila osveta OVK za zasedu dan ranije, prilikom pokušaja prodora granice preko Albanije, kada je zarobljeno devet, a poginulo 35 pripadnika OVK, što je bio njihov najveći pojedinačni gubitak te 1998. godine“.
Dan posle napada, Šainović je bio u Peći gde, kako kaže, na ulicama „skoro da uopšte nije bilo ljudi“.
„Osećala se atmosfera straha, svi su se pozatvarali u kuće.
„Policija je, na osnovu procena i obaveštajnih podataka ko bi sve mogao da ima vezu sa OVK, počela pretrese kuća i, kada sam stigao, rečeno mi je da je već nekoliko ljudi privedeno, da je nađeno neko oružje, da ti ljudi nisu trenutno u nekoj formaciji OVK, ali da ih ispituju.“
Zaključak policije bio je da je za „Pandu“ najverovatnije odgovorna grupa OVK iz sela Lođa, nedaleko od Peći, sa kojom su srpske bezbednosne snage tokom 1998. već imale nekoliko sukoba, dodaje.
Kao jedan od argumenata za tu tvrdnju ističe da je „OVK bila vrlo lokalna struktura“ i „nikada niko iz Prizrena i drugih gradova nije dolazio da napada bilo koga u Peći“.
„Nije bilo druge grupe OVK toliko moćne da izvede tako drzak napad i zločin“, smatra.
„Bilo ko da ima veze sa streljanjem dečaka u ‘Pandi’ svakako zaslužuje smrtnu kaznu.“
U narednih nekoliko dana uhapšeno je više od 30 Albanaca iz Peći.
Među njima su bili Behar Bajri, Agron Kolčaku i Vlaznim Perđeđaj.
Četvrt veka kasnije, za BBC na srpskom kažu da i danas imaju psihološke probleme zbog zlostavljanja koje su pretrpeli u zatvoru.
„Kako vreme prolazi, osećamo sve više i više posledica“, kaže Perđeđaj, koji je u trenutku hapšenja imao 19 godina.
„Svaki put, kad dođe decembar, nađem se sa ostalim bivšim zatvorenicima i trauma se vrati.“
U junu 1999. godine prebačeni su u zatvor u Leskovcu, gradu na jugu Srbije, da bi ubrzo bili oslobođeni za napad na „Pandu“ zbog nedostatka dokaza.
Osuđeni su na godinu dana zatvora zbog kršenja zakona o javnom redu i miru, ali su se brzo vratili kućama.
„I danas imam brojne emocionalne, psihičke i fizičke posledice“, kaže Kolčaku.
„Tri puta sam u međuvremenu hospitalizovan na psihijatriji zbog najnehumanije torture koje sam doživeo u zatvoru… Teško je živeti sa tim, i dalje idem na terapiju.“
Najveće posledice ima Bajri, kažu obojica.
„Njegovo psihičko zdravlje je iz godine u godinu sve lošije“, kaže Hajdar Bajri, mlađi brat Behara, za BBC na srpskom.
„Postao je veliki teret za porodicu, agresivan je, ne možemo da ga držimo pod kontrolom, često nas i tuče… Prekasno je za njega, sada je u dubokoj tami, ništa ne može da vrati njegov život.“
Ponašanje mu se, dodaje pogorša svake godine kada se približi datum zločina.
„Jedne noći su ga pronašli kako spava ispred ‘Pande'“.
Dok polako ispija kafu i pali cigaretu, Gvozdenović se priseća života u Peći posle ubistva sina.
„Što se tiče Srba u Peći, već su tada provejavale neke priče da su za sve odgovorni naši, ali niko u tom momentu nije mogao da poveruje“, kaže i sleže ramenima.
„Potisnuto je to nekako zbog celokupne situacije i rata, mislili smo da je sve rešeno.
„Oni (Albanci) što su počinili zločine, počinili su ih, to je nesporno, ali ne treba im pripisivati nešto što nisu uradili, iako sve to treba i istraga da pokaže.“
Istragu o zločinu u „Pandi“ prvo je vodilo Tužilaštvo za ratne zločine, ali je nadležnost potom ustupilo Tužilaštvu za organizovani kriminal.
„Znamo da to nisu Albanci izvršili“, izjavio je kratko Vladimir Vukčević, nekadašnji tužilac za ratne zločine, za BBC na srpskom.
Ivan Ninić, advokat porodica ubijenih mladića, kaže da je do danas saslušano 39 ljudi – članova porodica, aktivnih i penzionisanih policajaca i javnih ličnosti koji su pominjali ovaj zločin, ali da istraga još „tapka u mestu“.
„Prvi je utisak da je loše odrađen uviđaj i da je bilo dosta propusta u radu i te 1999. godine, ali i nakon 2000, jer niko nije shvatao ozbiljno taj predmet“, smatra on.
Razlog vidi u „prenaglašenom uticaju državne bezbednosti – u čijim arhivama je istina o slučaju pohranjena – i duboke države na vlast i društvene procese“.
„Neko od 1998. do danas sabotira i kontaminira istragu“, tvrdi Ninić.
Radi se o „krivičnom delu teško ubistvo, sa zaprećenom kaznom od 40 godina zatvora“ i ubijeno je šestoro ljudi, „što je veliki teret na plećima države i društva“, ocenjuje.
„Bez razrešenja ‘Pande’ ne možemo da dosegnemo ni ‘d’ od demokratije, ‘Panda’ je neka naša mera vrednosti i spremnosti da se izborimo sa reliktima prošlosti.“
Da je za zločin u Pandi odgovorna OVK verovalo se sve do 2013. godine, kada je Aleksandar Vučić izjavio da „ima mnogo strašnih stvari s kojima ćemo morati da se suočimo, kao na primer ubistva Srbija u kafiću Panda“.
„Nema dokaza da su ga (zločin) izvršili Albanci, kako se verovalo“, rekao je Vučić.
Godinu kasnije, rekao je da „postoje informacije koje navode na pomisao da istraga o ubistvu mladića u Peći nije obavljena na najprofesionalniji način“ i da je bilo „čudnih stvari sa dokumentacijom“.
Potom je 2015. istakao da je „gotovo siguran šta se desilo“, ali da za to nema dokaza, pa „bauljamo u mraku“.
Da nadležni „znaju šta se dogodilo“ i da će porodice nastradalih „dočekati istinu“ najavio je 2016. godine, dodajući da sada „imamo i imena“.
A onda je i 2017. ponovio da ima „određene informacije“ o zločinu, ali da „nije tužilac, pa ne može o tome da govori“.
Do trenutka objavljivanja teksta Vučić nije odgovorio na pitanja BBC-ja na srpskom o saznanjima koja ima u vezi sa slučajem.
„Krajnji konzumenti tih poruka nisu ni građani Srbije, ni međunarodna zajednica, već akteri događaja u Pandi – naručioci te likvidacije i neposredni izvršioci“, smatra Ninić.
„Poručio im je ‘budite dobri, znam sve’.“
Zato je pored zahteva tužilaštvu da Vučić bude saslušan, podnet je zahtev i za saslušanjem „tandema iz vrha državne bezbednosti“ – Jovice Stanišića i Franka Simatovića, kaže.
Stanišić je na čelu Službe bezbednosti bio od 1991. do 1998. godine i jedan je od ključnih aktera ratova na području bivše Jugoslavije.
Osuđen je krajem maja 2023. pred Mehanizmom za krivične sudove u Hagu na 15 godina zatvora za zločine tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Simatović, u to vreme glavni operativac Službe, takođe je osuđen na 15 godina zatvora.
„Vrh državne bezbednosti nikada do sada nije saslušan o ovom slučaju“, ukazuje Ninić.
Vuk Drašković je 2014. za zločin u „Pandi“ takođe optužio tajnu službu, ali Stanišićevog naslednika na njenom čelu – Radomira Markovića i Milorada Ulemeka Legiju, nekadašnjeg komandanta Jedinice za specijalne operacije (JSO).
Sve je, tvrdi Drašković, urađeno po nalogu Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije.
Miloševiću se pred Haškim tribunalom sudilo za ratne zločine, između ostalog i na Kosovu, ali je preminuo 2006. godine, pre donošenja presude.
Zločin je izvršen kako bi OVK „bila predstavljena kao teroristička organizacija“ da se „raspale antialbanske strasti“ i opravdaju buduće akcije srpskih snaga, govorio je Drašković.
Marković je od 1998. do 2001. bio na čelu Resora državne bezbednosti, preteče sadašnje Bezbednosno-informativne agencije.
Osuđen je 2008. na 40 godina zatvora za pokušaj ubistva Draškovića, kada je stradalo četvoro članova njegovog SPO-a, dok je prvostepenom presudom na 30 godina zatvora osuđen i za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije 1999. godine.
Vučić je 2014. izjavio da „ne postoje relevantni dokazi da je Rade Marković izdao naređenje da se mladići ubiju“.
Ulemek je 2007. osuđen na 40 godina zatvora za ubistvo premijera Zorana Đinđića, a 2016. je takođe negirao da su on i JSO odgovorni za „Pandu“.
Njegov prethodnik na čelu jedinice, poznate i kao crvene beretke , koja je učestvovala u svim ratovima tokom 1990-ih, pa i na Kosovu, bio je Franko Simatović.
List Nedeljnik je u međuvremenu, pozivajući se na „dobro informisane obaveštajne krugove“, 2014. objavio da je za zločin u Pandi odgovorna britanska tajna služba MI-6, a sve kao „priprema za eskalaciju sukoba na Kosovu“.
Vučić je to takođe negirao.
Zoran Anđelković, tokom 1990-ih predsednik Privremenog Izvršnog veća Kosova i Metohije, takođe sumnja u tvrdnju da je motiv za napad na „Pandu“ bio porast napetosti na Kosovu.
„Srbi nikako nisu imali razloga za to“, kaže Anđelković za BBC na srpskom.
„Atmosfera je već bila naelektrisana, sukobi sa OVK su trajali celog leta u velikoj antiterorističkoj akciji, OVK je već imala ozbiljne napade na pojedince, kidnapovanja… Šta još treba da se doda kako bi se napravila nova tenzija?“
Agron Kolčaku se ne slaže.
Srpske vlasti su želele da ga „proglase za teroristu i iskoriste za monstruozni zločin koji su oni počinili“, veruje on.
„Srpska država je ubijala i svoju decu, samo da bi mogla da protera i ubije što više Albanaca“, tvrdi i Perđeđaj.
Godine prolaze, ali razrešenja zločina u kafiću „Panda“ još nema.
„Nikada nisam uspeo da se otarasim tog slučaja… Živi u mom umu, u čitavom mom biću“, kaže Kolčaku.
„Imao sam samo 26 godina, nikada nisam shvatio zašto sam baš ja zatvoren.“
Vlaznim Perđeđaj misli da slučaj neće biti rešen pre svega zato što su počinioci deo režima.
„Jednog dana ću tužiti Srbiju za svu patnju koju je nanela meni i mojoj porodici, iako ne verujem u pravosudni sistem Srbije“, kaže.
Kafić „Panda“ u međuvremenu je prodat, ali je i dalje napušten, dok se na zidovima još vide rupe od metaka.
Perđeđaj apeluje da se nikada ne ruši.
„Neka stoji kao dokaz i Srbima i Albancima o zločinima koji su počinjeni i istoriji patnje nevinih ljudi zbog postupaka političara“.
Porodice ubijenih mladića i dalje tragaju za istinom.
„Išli smo i od ambasade do ambasade, pisali dopise, niko se nikada nije oglasio“, kaže Gvozdenović.
„Samo nas je primio Gabrijel Keler (nekadašnji ambasador Misije OEBS-a na Kosovu) i rekao nam da nema saznanja da su to počinili Albanci.“
Gvozdenović se iz Peći odselio 1999, pola godine posle smrti sina.
Danas živi u Beogradu kao podstanar.
Radi i dalje kao čuvar, iako je već nekoliko godina u penziji.
Nedostaje li mu Peć?
„Kako da ne, kako da ne“, kaže sa sjajem u očima. „Pa to je moj grad, moja mladost je tamo.“
U Peći danas živi tek nekoliko Srba, dok ih je pre tri decenije bilo oko 18.000 u celoj opštini.
Gvozdenović u rodnom gradu nije bio nekoliko godina.
„Moj sin i sin od Trifunovića su još dole, ostale četiri porodice su ostatke njihove dece prenele u Beograd.“
Od četvoro dece ostala su mu dva sina – ćerka je preminula nekoliko meseci po rođenju, Vukota je ubijen, a i supruga mu je preminula pre nekoliko godina.
Lice mu se razvedri kad priča o Vukoti.
„Bio je kao svaki mladić, voleo je da se zeza, opušten… Navijao je za Partizan, na mene, a srednji sin je za Zvezdu, teča ga zarazio“, kaže uz osmeh.
Nikola Rajović se oženio, ima četvoro dece, živi u Beogradu, i bavi se građevinom.
Na ubijene drugove često pomisli.
„Kako da ne, svake nedelje kada odem u crkvu, prvo upalim sveću za njihovu dušu.
„Za Svetu, jednog i drugog Ivana, Zorana, Vuleta i Dragana.“
Dodatno izveštavanje: Serbeze Hadžiju
P etnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.
Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.
Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.
Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija .
