Na dugom putu ka centralnoj Australiji, dok putujete 848 kilometara severno od obalnih ravnica Adelejda, nalazi se niz zagonetnih peščanih piramida.
Oko njih je pejzaž potpuno pust – beskrajno prostranstvo prašine boje ružičastog lososa, sa ponekim odlučnim žbunjem.
Ali kako idete dalje autoputem, pojavljuje se sve više ovih misterioznih građevina – gomile blede zemlje, nasumično razbacane poput davno zaboravljenih spomenika. S vremena na vreme, pored jedne, iz zemlje viri bela cev.
Ovo su prvi znaci Kuber Pidija, rudarskog grada opala sa brojem stanovništva od oko 2.500 ljudi.
Mnogi njegovi mali vrhovi su otpadna zemlja decenija rudarenja, ali su i dokaz još jedne lokalne posebnosti – života pod zemljom.
U ovom kutku sveta, 60 odsto stanovništva naseljava kuće izgrađene u stenama od peščara i aleveta bogatog gvožđem.
U nekim naseljima, jedini znaci nastanjivanja su ventilacioni otvori koji vire i višak zemlje koji je nabacan u blizini ulaza.
Zimi, ovaj pećinski način života može da izgleda ekscentrično.
Ali tokom letnjih dana, Kuber Pidi – u slobodnom prevodu sa autohtonog australijskog izraza koji znači „belac u rupi“ – nije potrebno objašnjenje: redovno dostiže 52 stepena Celzijusa, toliko je vruće da je poznato da ptice padaju s neba, a elektronika mora da se čuva u frižiderima.
Ove godine, strategija izgleda dalekovidnija nego bilo kada.
U julu, grad Čungking, na jugozapadu Kine, pribegao je otvaranju skloništa od vazdušnih napada izgrađenih tokom Drugog svetskog rata u jeku bombardovanja velikih razmera iz Japana, kako bi zaštitio građane od sasvim drugačije pretnje: desetodnevnog vremenskog niza iznad 35 stepeni Celzijusa.
Drugi su se povukli u podzemne „pećinske ljute“ restorane, koji su popularni u gradu.
Dok se žestoki tromesečni toplotni talas nastavlja u SAD-u sa temperaturama koje čak ni kaktusi ne mogu da podnesu, a šumski požari spaljuju delove južne Evrope, šta bismo mogli da naučimo od stanovnika Kuber Pidija?
Kuber Pidi nije prvo, pa čak ni najveće podzemno naselje na svetu.
Ljudi su se hiljadama godina povlačili u podzemlje da bi se izborili sa izazovnom klimom, od ljudskih predaka koji su spuštali oruđe u južnoafričku pećinu pre dva miliona godina, do neandertalaca koji su stvorili neobjašnjive gomile stalagmita u francuskoj pećini tokom ledenog doba pre 176.000 godina.
Čak su i šimpanze primećene kako se hlade u pećinama da bi lakše podnele ekstremnu dnevnu vrućinu u jugoistočnom Senegalu.
Uzmimo za primer Kapadokiju, drevni okrug centralne Turske.
Region se nalazi na sušnoj visoravni i poznat je po upečatljivoj, gotovo fantastičnoj geologiji, sa pejzažom izvajanih vrhova, dimnjaka i tornjeva od stena, poput kraljevstva u bajci.
Ali ono što je među njima je zaista spektakularno.
Prema popularnim glasinama, sve je počelo nestankom pilića.
Godine 1963, čovek je lupao po podrumu svog doma jer je njegova živina stalno nestajala.
Ubrzo je otkrio da nestaju u rupi koju je slučajno otvorio, i nakon što je očistio put, ušao je za njima.
Odatle su stvari postale još čudnije.
Čovek je otkrio tajni prolaz – strmu podzemnu stazu koja je vodila do lavirinta niša i daljih hodnika. Ovo je bio jedan od mnogih ulaza u izgubljeni grad Derinkuju.
Derinkuju je samo jedan od stotina pećinskih nastambi i nekoliko podzemnih gradova u toj oblasti, a smatra se da je izgrađen oko 8. veka pre nove ere.
Bio je gotovo stalno naseljen milenijumima – sa sopstvenim ventilacionim oknima, bunarima, štalama, crkvama, magacinima i ogromnom mrežom podzemnih kuća – i služio je kao sklonište za hitne slučajeve za do 20.000 ljudi, u slučaju invazije.
Kao u Kuber Pidiju, podzemni život je pomogao stanovnicima regiona da se izbore sa kontinentalnom klimom, koja varira između vrućih, suvih leta i hladnih, snežnih zima – dok napolju varira od znatno ispod nule do iznad 30 stepeni Celzijusa, pod zemljom je uvek 13 stepeni Celzijusa.
Čak i sada, pećine koje je napravio čovek u regionu su poznate po sposobnostima pasivnog hlađenja – tehnici izgradnje koja uključuje korišćenje izbora dizajna umesto energije kako bi se smanjio dobitak i gubitak toplote.
Danas su drevne galerije i prolazi Kapadokije nagomilane hiljadama tona krompira, limuna, kupusa i drugih proizvoda koji bi inače morali da se čuvaju u frižideru.
Toliko su traženi, da se grade novi.
Dalje duž puta za Kuber Pidi je glavni grad.
Na prvi pogled moglo bi da se pomeša sa običnim zabačenim naseljem – ulice su ružičaste od prašine, a tu su restorani, barovi, supermarketi, benzinske pumpe.
Na grebenu sa kojeg se pruža pogled na sve ovo nalazi se jedino drvo u gradu, skulptura od metala.
Kuber Pidi je sablasno prazan.
Zgrade su široko razmaknute, i nešto ne štima.
Ali ispod zemlje, sve je objašnjeno.
Nekim od Kuber Pidijevih „zemunica“, kako ih nazivaju, pristupa se kroz nešto što liči na male obične zgrade – dok ulazite unutra, njihovi podzemni prolazi se postepeno otkrivaju, kao da koračate kroz garderober u Narniji.
Drugi su očigledniji – u Ribinom kampu (Riba’s) gde ljudi mogu da postave šatore u nišama nekoliko metara ispod zemlje, ulaz je mračni tunel.
U Kuber Pidiju, podzemne zgrade moraju biti duboke najmanje četiri metra kako bi se sprečilo urušavanje krovova, a ispod ove količine stena, uvek je prijatnih 23 stepena Celzijusa.
Dok nadzemni stanovnici moraju da podnose vruća leta i hladne zimske noći, gde temperatura redovno pada na dva, tri stepena Celzijusa, podzemne kuće ostaju na savršenoj sobnoj temperaturi, 24 sata dnevno, tokom cele godine.
Osim udobnosti, jedna velika prednost podzemnog života je i novac. Kuber Pidi proizvodi sopstvenu električnu energiju – od čega 70 odsto napaja vetar i solarna energija – ali je klimatizacija često neverovatno skupa.
„Da biste živeli iznad zemlje, plaćate apsolutno bogatstvo za grejanje i hlađenje, kada je temperatura često iznad 50 stepeni Celzijusa leti“, kaže Džejson Rajt, stanovnik koji vodi Ribin podzemni kamp.
S druge strane, mnoge podzemne kuće u Kuber Pidiju su relativno pristupačne.
Tokom nedavne aukcije, prosečna kuća sa tri spavaće sobe prodata je za oko 24.000 evra.
Iako su mnoge od ovih nekretnina bile izuzetno osnovne ili im je bilo potrebno renoviranje, postoji veliki jaz između ovih procena i onih u najbližem većem gradu, Adelejdu, gde je prosečna cena kuće oko 415.000 evra.
Ostale prednosti uključuju nula insekata – „kada dođete do vrata, muve vam skaču sa leđa, ne žele da uđu u mrak i hladnoću“, kaže Rajt – kao i nedostatak zvučnog i svetlosnog zagađenja.
Pitanje je da li bi podzemne kuće mogle pomoći ljudima da se izbore sa efektima klimatskih promena negde drugde? I zašto nisu češće?
Postoji nekoliko razloga zašto je pravljenje zemunica u Kuber Pidiju jedinstveno praktično.
Prvi je kamen. „Veoma je mekan, možete ga ogrebati džepnim nožem ili noktom“, kaže Beri Luis, koji radi u turističkom informativnom centru.
Još 1960-ih i 1970-ih, stanovnici Kuber Pidija proširili su svoje domove na isti način na koji su stvarali rudnike opala – koristeći eksplozive, krampove i lopate.
Nekima uopšte nije bilo potrebno mnogo kopanja, a mnogi meštani su koristili napuštena rudarska okna kao polaznu tačku.
Danas se često iskopavaju pomoću industrijske opreme za probijanje tunela.
„Dobra mašina za probijanje tunela može da napravi oko šest kubnih metara stene na sat, tako da biste mogli da napravite zemunicu za manje od mesec dana“, kaže Rajt.
Međutim, i dalje je moguće ručno iskopavanje, pa kada stanovnicima treba više prostora, ponekad jednostavno počnu da kopaju.
A kao područje za rudarenje opala, nije neuobičajeno da projekat renoviranja zapravo donosi novac.
Jedan čovek je otkrio veliki dragulj koji viri iz zida kada je postavljao tuš, a lokalni hotel otkrio je opale vredne skoro 985.000 evra dok je gradio proširenje.
Štaviše, peščar je strukturno zdrav bez oslonaca, tako da je moguće napraviti (bukvalno) pećinske prostorije sa visokim plafonima, u bilo kom obliku koji želite, bez dodatnih materijala. U stvari, probijanje tunela u Kuber Pidiju je tako jednostavno, mnogi lokalni stanovnici žive u složenim, luksuznim stanovima, sa podzemnim bazenima, igraonicama, prostranim kupatilima i dnevnim sobama visoke specifikacije.
Jedan meštanin je ranije opisao podzemni dom „kao zamak“, sa 50.000 cigli i lučnim vratima u svakoj sobi.
„Ovde imamo neke zapanjujuće zemunice“, kaže Rajt, koji objašnjava da su stanari poznati po privatnosti – još jedna mogućnost kada živite pod zemljom – tako da ste skloni da saznate za njih samo kada ste pozvani na večeru.
Međutim, podvizi u Kuber Pidiju ne bi bili mogući svuda. Jedan od glavnih izazova sa podzemnom strukturom je vlaga.
Od mnogih kamenih nastambi u kojima su živeli ljudi, većina se nalazi u suvim oblastima – od kula i zidova izgrađenih na liticama u Mesa Verdeu u Koloradu, koje je više od 700 godina nastanjivao drevni narod Pueblo, do složenih hramova, grobnica i palati urezanih u ružičasti peščar u Petri, u Jordanu.
Danas je jedno od poslednjih naseljenih sela isklesanih u stenama na svetu Kandovan, u podnožju planine Sahand u Iranu – dolina razasuta čudnim, šiljastim pećinama koje su izdubljene u kuće, poput kolonije termitskih gomila.
Oblast prima samo 11 milimetara padavina svakog meseca u proseku tokom celog leta.
S druge strane, izgradnja podzemlja u vlažnijim područjima je izuzetno nezgodna.
Za hidroizolaciju originalnih londonskih podzemnih tunela, koji su izgrađeni u 19. veku, svaki je bio obložen u nekoliko slojeva cigle i obilatim premazom od bitumena (danas se koriste modernije metode).
Ali čak i uz te mere predostrožnosti, i dalje postoje redovni izveštaji o crnoj buđi. Isti problem muči podrume, bunkere i parkinge u oblastima sa velikim padavinama širom sveta.
Postoje dva glavna razloga za to: nedostatak ventilacije, koji može dozvoliti da se vlaga od kuvanja, tuširanja i disanja kondenzuje na hladnim zidovima pećine, i podzemna voda – ako su podzemne kuće izgrađene blizu nivoa vode.
Uzmite pećine Hazan u Izraelu, složenu mrežu podzemnih skrovišta koje su izgradili Jevreji izbegavajući progon od strane Rimljana u 2. veku nove ere – zajedno sa presama za masline, kuhinjama, hodnicima, rezervoarima za vodu i kolumbarijumom za čuvanje pogrebnih urni.
U Kuber Pidiju nisu samo kuće pod zemljom – postoje podzemni restorani, prodavnice, moteli, pa čak i Srpska pravoslavna crkva.
Na samo 66 metara u pećini, temperatura značajno opada u poređenju sa spoljašnjom, ali vlažnost takođe skače sa samo 40 odsto na udvostručenu razinu.
Ovo može biti delimično zato što je pećinski sistem ugrađen u poroznu stenu u ravničarskoj oblasti – gde obično ima više podzemnih voda.
Sa uskim prolazima i ograničenim ulazima, takođe ima slab protok vazduha.
Emisije od putovanja koje su bile potrebne da bi se objavila ova priča bile su 0 kilograma CO2.
Digitalne emisije iz ove priče su procenjene na 1,2 grama do 3,6 grama CO2 po prikazu stranice.
Ali u Kuber Pidiju, koji se nalazi na 50 metara poroznog peščara, uslovi su sušni čak i pod zemljom.
„Ovde je veoma, veoma suvo“, kaže Rajt.
Ventilacioni otvori se dodaju kako bi se obezbedilo adekvatno snabdevanje kiseonikom i omogućilo da vlaga iz unutrašnjih aktivnosti izađe, iako su to često samo jednostavne cevi koje vire kroz plafon.
Postoje još neki nedostaci ovih bunkera otpornih na toplotne talase.
Luis trenutno živi iznad zemlje u kampu za prikolice, nakon što se njegova podzemna kuća – na istom mestu – urušila.
„To se ne dešava često“, kaže on.
„Bila je na lošem tlu.“
Takođe nije neuobičajeno da stanovnici slučajno provale u komšijinu kuću.
Uprkos preprekama, Luisu nedostaje život u zemunici – i Rajt bi ga toplo preporučio svakome ko trenutno pati od nerazumno visokih temperatura.
„Nema potrebe izlagati se takvoj vrućini“, kaže on.
Možda će uskoro neobične peščane piramide Kuber Pidija početi da se pojavljuju i na drugim mestima.
