Nakon hapšenja, on je osuđen za ratne zločine i sada služi doživotnu kaznu u zatvoru maksimalne bezbjednosti na britanskom ostrvu Vajt.
Karadžić (78), za kojim se tragalo od 1996. godine kada je bio primoran da se povuče iz političkog života u svojevrsnu ilegalnost, uhapšen je 21. jula 2008. godine u autobusu usred prestonice Srbije, gdje se krio pod lažnim identitetom Dragana Dabića i samozvanog isceljitelja.
Tada su u medije dospjele njegove fotografije sa naočarima, sa sedom bradom i kosom. Tada su procurili brojni bizarni detalji koji su potvrdili da je i prije hapšenja godinama živio u Beogradu, družio se sa ljudima kojima je nudio razne tretmane, pisao u časopisu „Zdrav život” i čak bio redovan gost u komšijskom kafiću značajnog imena „Luda kuća”.
Odmah po Karadžićevom hapšenju i potvrđivanju identiteta, istražni sudija Specijalnog suda za ratne zločine u Beogradu Milan Dilparić doneo je odluku o izručenju Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), a 30. jula je pritvoren u Hagu, gdje je ostao do izricanja pravosnažne presude.
MKSJ je u julu 1995. godine podigao prvu optužnicu za ratne zločine protiv Karadžića, a uz njega su optuženi i vojni komandant vojske bosanskih Srba Ratko Mladić i vođa srpskih pobunjenika u Hrvatskoj Milan Martić. Nakon pada Srebrenice, optužnica protiv Karadžića i Mladića je u novembru 1995. proširena i za zločin genocida koji je tamo počinjen nad Bošnjacima.
U julu 1996. MKSJ je raspisao međunarodnu potjernicu za Karadžićem i Mladićem. Ispostavilo se da su obojica našli utočište u Srbiji, iako su lokalne vlasti godinama negirale mogućnost da se na njihovoj teritoriji kriju dvojica najtraženijih ratnih zločinaca.
Karadžić je u prvostepenom postupku 2016. godine oglašen krivim za ratne zločine i genocid i osuđen na 40 godina zatvora, a nakon žalbe tužioca kazna mu je 2019. preinačena u doživotni zatvor.
Kako je ranije za BBC na sprskom rekao Vladimir Vukčević, tada prvi čovjek Akcionog tima za hapšenje i lociranje haških begunaca, on je bio vrlo hladnokrvan prilikom hapšenja.
Vukčević je istakao da je akcija hapšenja bila „vrlo delikatna“.
„Držali smo ga pod prismotrom, pratili njegovo kretanje i jednog dana je sa torbama krenuo negdje, ka gradskom prevozu.
„Ušao je u autobus koji ide u pravcu (beogradskog naselja) Batajnice“.
Sumnjali su, kaže, da je Karadžiću dojavljeno da se sprema hapšenje, i zato su morali da krenu u akciju. „Pošto je u autobusu bilo još ljudi, naglasio sam da to moramo da uradimo tako da nema povređenih i žrtava“, sjeća se Vukčević.
Jedan od pripadnika Bezbjednosno-informativne agencije (BIA) je bio među putnicima u autobusu.
„On nas je izvještavao da je Karadžić seo, da kod njega nema nikakve panike i da mirno posmatra putnike oko sebe – kao da je znao da će biti uhapšen.
„Pratili smo ga, pratili, pratili, i u jednom momentu sam rekao Mikiju (Rakiću, savjetniku tadašnjeg predsjednika Srbije Borisa Tadića) – ‘nećemo da čekamo da izađe, nego ćemo da zaustavimo autobus i krenemo u akciju’.
„Tako je i bilo“.
Autobus je presretnut, agent BIA je prišao Karadžiću i „upozorio ga da ne pravi nikakve probleme, beži ili pruža otpor“.
„On je to vrlo disciplinovano podnio, da ne kažem hladnokrvno“, kaže Vukčević.
