Putujemo hitro ka selu Lipci – sada pod opsadom.
Ruske snage su prodrle u ovo pogranično područje severno od Harkova, drugog po veličini grada u Ukrajini.
Prate nas pripadnici Nacionalne garde Ukrajine, među poslednjim pojačanjima u pokušaju da zaustave najnovije rusko napredovanje.
Premestili su se sa žestokog bojišta na istoku, do ovog, drugog, severnijeg – bez odmora.
Teški udari artiljerije postaju sve glasniji kako se bližimo njihovom položaju, na nešto više od kilometra od linije fronta.
Protrčavamo pored tinjajuće vatre prema bunkeru, gde nam govore da se sklonimo.
U memljivom, sumornom podrumu grupa vojnika gleda kako se bespilotna letelica puni.
Oni usmeravaju ukrajinsku artiljerijsku vatru na drvored.
Andrij mi objašnjava situaciju: „Dinamična je i napeta i teško je predvideti je“.
Rečeno nam je da ne možemo dugo ostati.
Čak i pod zemljom možete čuti eksplozije.
Pitam Andrija da li dolazak njegovih ljudi i njena na ovaj front pravi razliku.
„Relativno, ali uvek je teško priključiti se tuđim odbrambenim linijama jer nema odgovarajuće interakcije, sa drugim jedinicama“, odgovara.
Ali on razume važnost njihovog zadatka i zašto su Rusi otvorili ovaj novi front.
„Oni žele da povuku naše snage sa odbrambenih linija u oblastima Donjecka i Luganska. Bilo je samo pitanje vremena. Rusi uvek koriste podlu taktiku“, kaže on.
Napolju se smračilo, te sada koriste termalnu kameru na dronu za praćenje ruskih pokreta.
„Naš pilot je upravo otkrio kretanje neprijateljske grupe u blizini naših položaja“, kaže mi Andrij.
Rečeno nam je da brzo odemo.
U poljskoj bolnici daleko iza linije fronta, ukrajinski medicinari leče još jednu žrtvu.
Viktor je izgubio više prstiju u eksploziji minobacača.
Leži na krevetu, pri svesti, umotan u prostirku od folije dok mu pomoć pružaju medicinske sestre.
Ali Viktor je više zabrinut za drugove koje je ostavio.
„Ne mogu da živim bez mojih momaka“, kaže on, „oni su moji prijatelji, moja druga porodica“.
Kaže da želi da im se vrati čim ga zakrpe.
I Rusi beleže velike gubitke. Ali ih i ima više.
Viktor kaže da su se borili protiv napada u talasima.
„Ima ih mnogo“, kaže on.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE .
Veruje se da je Rusija okupila snage od više od 30.000 ljudi neposredno preko granice.
Ukrajina nije samo u broju ljudi nadjačana na ovom frontu, već i u pogledu naoružanja.
„Rusi imaju sve, šta hoće“, kaže Viktor, „a mi nemamo čime da se borimo“.
„Ali činimo šta možemo.“
Kašnjenja američke vojne podrške otežala su njihov posao.
Racionalizacija municije je morala da se primeni u poslednjih nekoliko meseci.
Rusija je u proseku mogla da ispali 10 puta više artiljerijskih granata.
Postoji nada da će se deficit smanjiti sa dolaskom više američkog oružja i municije.
Na artiljerijskom položaju, sakrivenom u drvoredu ispred Volčanska, vojnici ukrajinske 57. brigade ispaljuju 50 do 100 granata dnevno kako bi odbranili grad.
Po našem dolasku, oni još čekaju novu isporuku municije za samohodni top ruske proizvodnje.
Još 20 granata će se uskoro isporučiti malim kombijem.
To će ih držati još nekoliko sati.
I ova jedinica se borila istočnije, pre nego što je stigao poziv za odbranu Harkova.
Ukrajinske odbrambene linije su rastegnute i proređene.
Još jedna brigada u blizini stigla je iz Robotina na jugu, gde ruske snage takođe napreduju.
Mali napreci ostvareni u ukrajinskoj ofanzivi 2023. polako ali sigurno nestaju.
Prošle godine, u ovo vreme, Ukrajina se nadala da će povratiti zemlju.
Sada se jednostavno nada da može da zadrži liniju.
Ukrajinska pojačanja prave razliku u odbijanju najnovijeg ruskog napada.
Ali po kojoj ceni, negde drugde na frontu od 1.287 kilometara?
Biće teško isterati sve ruske snage koje su sada stekle značajno uporište u regionu Harkova.
Mihailo, komandant ukrajinske artiljerije na položaju, kaže mi: „Gubimo Volčansk, a gubimo i sela oko Volčanska.“
A postoji osećaj da se to moglo izbeći da su odbrane bile bolje pripremljene.
„Mogli smo da koristimo trupce i beton za izgradnju odbrane. Sada ćemo (morati) da koristimo granate i ljude da povratimo ovu zemlju“, kaže mi.
