Španski filozof Džordž Santajana je autor rečenice da “oni koji zaborave svoju prošlost su osuđeni da je ponavljaju”, ipak planetarnu prepoznatljivost toj misli dao je italijanski pisac koji je preživeo Aušvic, Primo Levi. Zato se često meša ko je autor te velike istine, toliko velike da, na kraju krajeva, nije ni važno ko ju je prvi upotrebio.
Intenzivna rehabilitacija najvećeg zločinca 20. veka posle Adolfa Hitlera, Josifa Džugašvilija Staljina, ukazuje da su Rusi zaboravili istoriju i da bi iza ugla mogao da ih dočeka neki novi Staljin. Ne čita se više ni Solženjicin, ni Pasternak a Bulgakov je kao Prust u Francuskoj, svi ga čitaju malo ko ga razume.
Vladimir Putin nije i neće postati novi Staljin, ali transformacija ruskog društva, zvanični narativ i prekrajanje istorije kreiraju veoma pogodno tlo da posle njega dođe neko ko bi u Staljinu video uzor a ne samo sredstvo da opravda vlast i svoje poteze kao što je slučaj sa Putinom.
U poslednjih 15 godina, pod udarom propagande Kremlja, navučen je prekrivač preko žrtava Staljinovog režima koje se mere desetinama miliona. Zločini komunističkog diktatora se relativizuju, opravdavaju ili minimalizuju a svako kritičko mišljenje se dočekuje na nož, pogotovo kada se podseti na pishopatsku i sociopatsku strukturu ličnosti Staljina.
Po dobrom starom običaju se okrivljuje Zapad da je iskrivio sliku o “ujka Džou” i da ga je predstavio kao monstruma da bi naškodio Rusiji a on je u suštini bio “humanista” koji je, eto, morao da odvoji žito od kukolja pa se ponekad zaneo ili je iz pragmatičnih razloga sklapao savez sa nacističkom Nemačkom a ne zato što je delio sa Adolfom Hitlerom ideju da treba uništiti demokratske i liberalne države.
Veliku ulogu u normalizaciji a zatim i divinizaciji Staljina igra aktuelna vlast. Od Putinovog povratka u predsedničku palatu u Kremlju 2012. godine u Rusiji je podignuto 117 spomenika Staljinu. Rehabilitacija Staljina je dodatno intenzivirana nakon agresije na Ukrajinu.
Putin je prošle nedelje preimenovao aerodrom u Volgogradu u “Staljingrad”, kako se zvao u komunističkom periodu grad na najdužoj evropskoj reci. Zatim je poslao direktnu poruku lokalnim vlastima da ne bi imao ništa protiv da Volgogradu vrate ime Staljingrad.
Regionalni guverner Andrej Bočarov je uhvatio priliku u letu rekavši da veliki broj građana, posebno povratnici sa ukrajinskog fronta, osećaju potrebu da njihov grad ima ponosno, hrabro i herojsko ime. Indikativno je da je Bočarov nedavno lično naručio ispitivanja javnog mnjenja s ciljem da raspiše referendum o promeni imena grada. Rezultati ankete su bili poražavajući za njega: 70 odsto građana ne želi promenu imena Volgogradu, 18 odsto je za povratak imena Staljingrad a pet za Caricin, kako se grad zvao od osnivanja krajem XVI veka pa do 1925. godine.
Ali, šta je volja građana Volgograda spram želje predsednika Rusije?
U toku je trka ko će se više umilostiviti Putinu, toliko da se verifikuju apsurdne situacije koje ni Bulgakov nije mogao zamisliti. U jednoj varoši u Tverskoj oblasti su podigli bistu Staljina preko puta groblja gde su posmrtni ostaci žrtava Staljinovih čistki. U Nižnjem Novgorodu su već podigli spomenik Staljinu, ali bi sada hteli veći i u samom centru grada.
Sve prethodno rečeno je posledica prilagođavanja istorije za potrebe režima, od opravdavanja poteza Kremlja do kreiranja atmosfere u društvu u kojem su patriotizam, odnosno nacionalizam, istovremeno merna jedinica i propusnica za sve. U tom kontekstu je pobeda u Drugom svetskom ratu ili Veliki otadžbinski rat, kako ga zovu u Ruskoj Fedraciji, centralni stub jačanja ruskog domoljublja i podizanja morala i spremnosti da se odazovu na eventualni poziv u rat Kremlja.
Staljin, i pored toga što nema direktnih zasluga za pobedu – dok je on upravljao Crvenom armijom ona je beležila poraz za porazom, tek kada je konačno prepustio komandovanje kvalifikovanim generalima ratna sreća se okrenula – predstavljen je kao njen simbol. General Žukov ima mnogo veće zasluge, ali on za razliku od Staljina ne može da bude iskorišćena za antizapadni narativ.
Putin na veoma suptilan način koristi Staljina da kroz priču o pobedi u Drugom svetskom ratu plasira ideju o Rusiji kao alternativi Zapadu, to jest lideru koji se suprotstavio kao pobednik Zapadu. To je slika koju Putin želi da projektuje o sebi i za unutrašnju i spoljnu upotrebu, praveći analogiju sa Staljinom. Sve u stilu floskule koju je korisito i Slobodan Milošević: ne mrze oni Rusiju zbog Putina već mrze Putina zbog Rusije ili nije problem što sam autokrata već što je sa mnom Rusija jača.
Proslava 9. maja u Moskvi je iz godine u godinu gubila svoju izvornu namenu obeležavanja jednog od najvažnijih istorijskih događaja i praktično je transformisana u propagandno-ideološku paradu na kojoj predsednik Rusije, u cezarovskom stilu, slavi samog sebe, svoj režim, svoju politiku i antievropsku geopolitičku kolokaciju.
Vojna parada povodom “Dana pobede” veoma dobro oslikava političku parabolu Putina, od lidera koji je želeo da usidri Rusiju, kao Petar Veliki u Evropu do Staljina koji je stavio pod svoju čizmu polovinu Evrope a drugi deo držao u strahu.
Na prvoj Putinovoj okrugloj godišnjici Dana pobede 2005. godine, pored njega su na Crvenom trgu su stajali: predsednik SAD Džordž Buš Mlađi, predsednik Francuske Žak Širak, kancelar Nemačke Gerhard Šreder, premijer Italije Silvio Berluskoni, premijer Japana Junikiro Koizumi, generalni sekretar UN Kofi Anan i još 50 šefova vlada i država iz celog sveta.
Podsetimo, 2005. godine su već bili u NATO svi nekadašnji sateliti Sovjetskog Saveza u istočnoj Evropi, plus pribaltičke republike.
Deset godina kasnije, više od polovine pozvanih lidera se nije odazvalo na proslavu 70 godina od pobede u Drugom svetskom ratu, zbog okupacije Krima. Pored Putina, osim lidera bivših sovjetskih republika, na svečanoj bini su stajali samo lideri BRIKS-a, predsednik Kine Si Đinping, predsednik Indije Pranab Mukerdži, predsednik Južnoafričke Republike Jakob Zuma, plus predsednik Srbije Tomislab Nikolić, predsednik Češke Miloš Zeman, grčki premijer Aleksis Cipras i predsednik Kipra Nikos Anastasiades.
Na paradi ove nedelje broj šefova država i vlada će biti još manji nego pre deset godina. Osim Si Đinpinga i predsednika Brazila Lule, na Crvenom trgu neće biti nijedan važniji planetarni lider. Štaviše, dok je pre deset godine bilo nekoliko šefova država ili vlada članica EU i NATO ili kandidata za članstvo u EU, ovoga puta bi bojkot mogao da bude kompletan, pogotovo ako se potvrde predviđanja da predsednik Srbije Aleksasandar Vučić i slovački premijer Robert Fico neće otići zbog zdravstvenog stanja.
Vučić je u prethodnih par nedelja pokušao da ponovi svoju uobičajenu igru da predstavi sebe kao političara koji održava veze sa svim ključnim planetarnim akterima, kao da je Srbija zemlje veličine i značaja Turske a on u rangu Redžepa Tajipa Erdogana. Sa odlaskom u Ameriku Vučić je pokušao da izađe iz zamke koju su mu Rusi postavili. Poziv na paradu 9. maja nije bio kurtoazan već imperativan budući da je Putinu preko potrebno da domaćoj ali i svetskoj javnosti pokaže da ruska “meka moć” još funkcioniše u Evropi. Tako se Vučić našao između čekića i nakovnja u nemogućoj misiji da “dobije jare a ne izgubi pare”.
Ako se analizira hronologija aktivnosti predsednika Srbije zapaža se ponavljanje skripta da svaki put kada treba da se sretne sa visokim zvaničnicima sa Zapada ili da napravi neki potez koji bi mogao da izazove negodovanje Moskve, sastajao bi se, pre početka ruske agresije na Ukrajinu, sa Putinom a zatim sa ambasadorom Ruske federacije u Beogradu ili bi slao svoje emisare u Moskvu. Ista igra je primenjivana i u obrnutom rasporedu snaga, svaki ustupak Rusiji praćen je sastancima sa visokim zvaničnicima u Evropi ili davanjem koncesija ili pristajanja na kompromise.
Odlazak u Ameriku i pokušaj da se organizuje bilateralni susret sa Donaldom Trampom je imao svrhu pravljenje privida ravnoteže i limitiranja štete od negativnih efekata odlaska u Moskvu kroz poruku da on nije ruski igrač, već pragmatični političar koji vodi računa o interesima svoje zemlje.
Postoje samo dva objašnjenja za tu vrstu delovanja: ili u Beogradu ne shvataju razmere posledica koje će imati eventulano Vučićevo prisustvo na Putinovoj paradi u Moskvi ili im je cilj da evropske integracije Srbije budu definitivno blokirane, odnosno da Srbija završi na slepom koloseku sa Turskom, s tom razlikom što je Turska regonalna i interkontinentalna sila, a Srbija samu sebe pretvara u izolovanu rupu na evropskom tepihu.
Baš kako su predviđali, želeli i radili u tom smeru Slobodan Milošević, Mira Marković, Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić, Vojislav Koštunica, kreatori tzv. politike “četiri stuba” i armija srpskih političara, uključujuči i one u opoziciji, koji ne znaju ništa drugo da ponude osim nacionalizma, burazerske ekonomije i iluzije da će jednog dana, kada Rusija i Kina budu vladali svetom, oni poravnati račune sa Albancima, Bošnjacima, Hrvatima i svim drugim neprijateljima.
I kad smo već pomenuli Bulgakova da završimo tekst sa zrnom optimizma. U vanvremenskom romanu “Majstor i Margarita” Bulgakov piše: “Još uvek je sve moguće, jer ništa ne može da traje večno”.
