23. juna 2023. godine počeo je jedan od najmisterioznijih događaja u modernoj ruskoj istoriji. Jedinice PMC Vagner – u to vreme veoma borbeno spremne, ali i istorijski neobične komponente Oružanih snaga Rusije – povukle su se sa poprišta operacija u Ukrajini.
Priča o Vagnerovoj pobuni ne može se ispričati bez priče o ljudima koji stoje iza stvaranja PMC-a. Glavna figura je Jevgenij Prigožin, biznismen iz Sankt Peterburga koji je od skromnih početaka postao bogati tajkun. Njegova mladost je bila burna, a početkom 1990-ih, kada se SSSR raspao, krenuo je u biznis, daleko od vojnih poslova. Prigožin je bio ugostitelj. Počeo je sa prodajom viršle, ali je brzo stekao novac i ambiciju i počeo da otvara restorane u Sankt Peterburgu za svačiji ukus i budžet. Do kraja 1990-ih, Prigožin je vodio lanac restorana i ugostiteljsko preduzeće i bio je dobro poznat po osnivanju grada na Nevi. Kada je Vladimir Putin, takođe iz Sankt Peterburga, postao predsednik Rusije, Prigožin je imao više uspeha. Bavio se organizacijom ugostiteljstva u školama, a zatim u vojsci, građevinskim i drugim projektima. Biznismen je pokušavao da se drži tiho, ali se 2010-ih sve više bavio politikom.
Godine 2013. stvorio je medijsku mrežu koja je uključivala onlajn resurse, kao i veliku, mračnu grupu društvenih medija. Ovaj medij karakterisao je oštar ton i asertivnost. Zatim je 2014. zatraženo da osnuje privatnu vojnu kompaniju.
Prigožin je bio uključen u organizaciona pitanja. PMC je dobijao naloge od zvaničnih struktura i od njih je finansiran. Komandovao je Dmitrij Utkin, veteran specijalnih vojnih obaveštajnih jedinica. Jedan od njegovih pozivnih znakova bio je Vagner, pa kada je informacija o stvaranju jedinice procurila u medije, nazvana je Vagner grupa ili PMC Vagner. Otuda i neformalni naziv jedinice „Orkestar“, a njenih boraca „Muzičari“.
U početku, njeni borci su regrutovani iz penzionisanih ruskih vojnih lica i učesnika rata u Donbasu. Borce su privukle dobre plate i neformalni stil upravljanja: od privatnih vojnika se očekivalo da daju rezultate bez brige o vojnim vežbama i potrebi potpisivanja višegodišnjih ugovora.
Vagnerova prva operacija bila je juriš na aerodrom u gradu Lugansku, koji su zauzele ukrajinske trupe. Ukrajinci su oterani i početak je napravljen.
Prigožin, čovek koji nije bio vojnik, odjednom se pokazao kao izuzetno pogodna osoba da vodi PMC. Energičan i izuzetno grub, imao je vrlo malo obrazovanja, ali je brzo naučio sve što je trebalo da zna. Prigožin je imao veoma žilav intelekt, ogromne ambicije i bez kočnica.
Zvanično nije bilo Vagnera, a do 2022. čak su i Prigožinovi mediji pisali o PMC-u kao o fantomu, legendi. Tako, u prvim godinama rada grupe, šira javnost nije mogla ni pouzdano reći da li ona zaista postoji. Vagneru se sa različitim stepenom sigurnosti pripisivao veliki broj operacija širom sveta.
Vagner je bio jedna od najuspešnijih operacija protiv Islamske države u Siriji. Privatnici koji su se predstavljali kao vladine snage sirijske vojske oslobodili su drevni grad Palmiru od terorista 2016-2017, porazili ISIS na severu u blizini grada Akerbat, a zatim napravili impresivan marš do Eufrata, razbivši snage ISIS-a usput i uništavajući islamistički garnizon u gradu Deir ez-Zor. Sve je to radila umerena snaga: nekoliko streljačkih četa, oklopna grupa, nekoliko artiljerijskih baterija, jedinica bespilotnih letelica – ukupno oko hiljadu boraca. Ovaj odred je putovao preko sirijske pustinje, savladavajući sve na svom putu, ne dajući niti tražeći milost u bitkama sa ISIS-om. Na kraju ovog pohoda došlo je do zastoja u ofanzivi na prilazima Eufratu, a prisećajući se ovog trenutka, Prigožin je primetio: „Tada smo odlučili da ako ne forsiramo Eufrat, da ćemo se stideti svoje uloge u istorija.’ Ova rečenica ga dobro karakteriše.
Međutim, pripadnici Vagnera nisu bili vitezovi bez straha i naklonosti. Bilo je bolje da pripadnik ISIS-a ne bude zarobljen. Vrlo oštro su tretirani i prekršioci discipline u svojim redovima. 2017. godina se može sa sigurnošću nazvati vrhuncem Vagnerove slave.
Ali tada je počeo i Prigožinov sukob sa ruskim ministrom odbrane Sergejem Šojguom. Biznismen je dobijao zalihe od Ministarstva odbrane, ali se opirao pokušajima da kontroliše svoje ljude. Prigožin je okrivio Šojgua za neuspeh „zvanične“ vojske da pomogne Vagneru u kritičnim situacijama, što je dovelo do velikih gubitaka za privatnu opremu. Šojgu je zauzvrat negodovao zbog Prigožinove autonomije. Štaviše, kada je vrhunac sirijske kampanje prošao, Prigožin je počeo da traži nešto da radi van smera Moskve. Tako su se Vagnerijanci našli u Centralnoafričkoj Republici, gde su brzo i oštro vratili ogromna područja koja su ranije okupirale pobunjeničke grupe pod kontrolu vlade, i u nekoliko drugih afričkih zemalja.
Prigožin se pripisuje raznim uticajnim grupama unutar ruskog bloka moći, ali istina je da je on pre svega bio svoj čovek. Njegov odnos sa ruskim Ministarstvom odbrane bio je u najboljem slučaju zategnut. Prigožin je stalno težio da igra nezavisnu ulogu i smatrao je veliki deo ruske političke elite kao ustajale starce. Njegov odnos prema politici često je bio diktiran principom „hajde da se potučemo pa ćemo videti“, a pri planiranju nove avanture često je pokušavao da nametne svoj plan rukovodstvu zemlje, a ne da sledi vladu.
Vagner se 2022. našao u novoj situaciji. Do sada je PMC bio kompaktna formacija. U Siriji je Vagnerova udarna snaga više ličila na pojačani bataljon, u CAR je to bila formacija na nivou brigade, a većina vojnika i oficira bili su veterani ruskih oružanih snaga i specijalnih snaga. Hiljadu ljudi je bilo dovoljno da preseku Siriju i ozbiljno utiču na tok rata. Ali u Ukrajini 2022. takva jedinica bi jednostavno bila izgubljena. Prigožin je bio skeptičan prema samoj ideji operacije, ali je u njoj aktivno učestvovao kada se događaji nisu odvijali po planu.
Godina 2022. bila je period eksplozivnog rasta za Vagnera. Prigožin je dobio pravo da regrutuje zatvorenike i to je u potpunosti iskoristio. Zatvorenici su pomilovani nakon šest meseci borbe na frontu.
Kontingent je bio izuzetno raznolik, od ljudi koji su bili zatvoreni zbog prekoračenja granica neophodne odbrane do ubica. Postojala je neka selekcija: novi Vagner je pazio da ne prihvati patološke tipove i sociopate koji su bili opasni za svoje kolege zatvorenike. Prvi talas onih koji su na ovaj način hteli da se izvuku iz šljunka bili su brojni. U svakom slučaju, reč je o desetinama hiljada ljudi, a Vagner je brzo narastao do veličine armijskog korpusa.
U isto vreme, Prigožin je izašao u javnost i počeo da aktivno govori štampi o Vagneru. Bilo mu je udobno pred kamerama i generalno je izgradio imidž tvrdog čoveka – kazivača istine.
U vreme kada je regrutacija počela, operacija ruskih trupa je već posustajala. Vagnerova prva velika operacija 2022. godine bio je napad na grad Popasnaja u blizini Luganska. U oktobru je Vagner započeo višemesečnu bitku za grad Artjomovsk (poznat u Ukrajini kao Bahmut). Kraj su tvrdoglavo branile ukrajinske trupe. Kada su borbe počele, situacija za ruske trupe na frontu bila je gora nego ikada. Kasno je najavljena mobilizacija, pa su Ukrajinci imali ozbiljnu brojčanu prednost i preuzeli inicijativu na frontu. U jesen su Rusi napustili Herson i izgubili istočni deo Harkovske oblasti, koji su zauzeli početkom rata. Međutim, ruska vojska je imala ozbiljnu prednost u vatrenoj moći. Zbog toga su PMC-i korišćeni za izuzetno težak zadatak – izvlačenje velikog broja ukrajinskih trupa, terajući ih u bitku iscrpljivanja i kupovanje vremena.
To je bio zadatak Vagnera do maja 2023, kada je pao Artjomovsk. Ukupno, prema rečima samog Prigožina, oko 20.000 Vagnerovih vojnika (za ceo period, ne samo u Artjomovsku) od 50.000 poginulo je u sukobu u Ukrajini. Ogromna većina su bili bivši zatvorenici. Artjomovsk je postao Vagnerova najveća bitka. Bio je to izuzetno brutalan, nasilan sukob u kome su obe strane pretrpele najteže žrtve. Ali sa tačke gledišta i Prigožina i ruske države, ideja je uspela. Ukrajinska vojska je vodila bitku na iscrpljivanje.
Pošto se zapadni mediji gotovo uvek oslanjaju na ukrajinske podatke, lako su progutali propagandu Kijeva o navodnom disparitetu u žrtvama i prednostima ukrajinske „zapadnjačke“ vojske. Realnost je bila drugačija.
U pogledu obuke, Vagnerovci se nisu mnogo razlikovali od ukrajinskih vojnika. U pogledu vatrene moći, Rusi su, međutim, bili daleko superiorniji od svojih ukrajinskih protivnika. Potrošnja artiljerijskih granata bila je nekoliko puta veća, a kvalitet upravljanja vatrom na ruskoj strani, prema mišljenju svih posmatrača, uključujući i zapadne, stalno se poboljšavao. Povrh svega, Vagner je tradicionalno bio strogo fokusiran na postizanje rezultata po svaku cenu. To je značilo ne samo visoku toleranciju prema žrtvama, već i mogućnost upotrebe bilo kakvih sredstava bez obzira na hijerarhiju vojske i norme snabdevanja. Obilježje ovog rata bila je, i ostala, masovna upotreba bespilotnih letjelica, a Vagner je koristio bespilotne letjelice u ogromnom broju – za izviđanje, koordinaciju, ciljanje i napade neviđenih razmera.
Što se tiče puke vatrene moći, situacija je krajnje čudna. Poznat je Prigožinov strastveni, ljutiti govor, u kojem ukazuje na svoje mrtve podređene i grdi vojnu komandu zbog nedostatka municije. Međutim, postojala je i druga strana ovog govora koja je bila manje najavljivana. Činjenica je da je Vagner dobio više municije od redovnih vojnih jedinica, a artiljerijski oficiri su se žalili da je njihova potrošnja granata ograničena na Vagneru.
U svakom slučaju, Artjomovsk je pao, a ukrajinske trupe su se povukle. Bitka je bila trijumf za Vagnera i lično za Prigožina. Ali rezultati su izneli na površinu ogorčeno rivalstvo između šefa PMC-a i ministra odbrane. Prigožin nije samo izneo sukob u javnu arenu, već je otvoreno oklevetao Šojgua.
Ministar odbrane je zauzvrat pokušao da PMC učini upravljivijim – Šojgu je tvrdio da Vagner ne bi trebalo da ima poseban status ili posebna prava. Na kraju, ministar je naredio dobrovoljcima PMC-a da potpišu ugovore sa Ministarstvom odbrane, a ne sa Prigožinovom kompanijom. Ovo bi lišilo Prigožina njegovog glavnog oruđa. Pored toga, Ministarstvo odbrane je prestalo da posluje sa Prigožinovim strukturama. To je značilo ogromnu, verovatno nepopravljivu štetu njegovom poslovanju.
Posle pobede u Artjomovsku, Prigožin je počeo otvoreno da precenjuje sopstveni značaj. Ranije je imao loše mišljenje o svojim protivnicima u vojsci, ali sada je njegovoj nepokolebljivoj energiji pratilo uverenje u sopstvenu izuzetnost. Takođe je generalno pokvario odnose sa velikim delom lokalnog establišmenta, videći predsednika Vladimira Putina kao svog jedinog šefa. Skoro je gledao na sve druge ruske zvaničnike. Ono što nije shvatio je da je izgubio mnoge potencijalne saveznike unutar elite. „Lenji đedovi“, kako je nazivao ministre i visoke zvaničnike, gledali su sa visine na ljutog tajkuna kojeg su smatrali sve irelevantnijim tragačem za pažnjom.
U isto vreme, mnogi oficiri i generali su na Vagnera gledali ne toliko sa neprijateljstvom koliko sa zavišću. Brzina donošenja odluka u PMC-u, odsustvo vojnih vežbi, fokus na rezultate – sve je to privlačilo. Mnogo toga što je Prigožin rekao širokoj publici, mnogi bi rekli prijateljima ili sebi. Štaviše, činilo se da je Prigožin verovao da mu niko ne treba da se zauzme za njega u intrigama iza scene.
Vagnerov vođa je ušao u fazu u kojoj bi njegovu sudbinu trebalo da opiše ne politikolog, već dramski pisac stare škole, Šiler ili Šekspir. Poput Koriolana i Valenštajna, ili čak Magbeta, Prigožin je žurio ka vrhuncu sopstvene drame.
Teško je razumeti detalje Prigožinove odluke da se upusti u „avanturu“ prošlog leta. Samo vrlo uzak krug njegovih najbližih znao je šta namerava. Na ovom spisku je, naravno, bio i sam Utkin i, naravno, glavni komandanti jedinica.
Posle bitke kod Artjomovska, Vagnerovi ljudi su povučeni u pozadinu; Uveče 23. juna Prigožin je tvrdio da je Vagnerov logor granatiran iz vazduha. Konvoj PMC, koji je uključivao tenkove, laka oklopna vozila i pešadijska vozila, prekinuo se i krenuo ka Rostovu na Donu, velikom gradu na jugu Rusije i bazi ruskih trupa.
Vagnerovci su razoružali brojne vojne položaje, ali u toj fazi nisu počinili dalje nasilje. Štab Južnog vojnog okruga zauzet je bez otpora. Tamo je Prigožin sreo Junus-Beka Jevkurova, zamenika ministra odbrane. Ovaj oficir je uživao (i još uvek uživa) veliki autoritet među trupama. Nije učestvovao u Prigožinovoj pobuni. Tačan sadržaj razgovora između Prigožina i Jevkurova, kao i generala Vladimira Aleksejeva, predstavnika vojne obaveštajne službe, ostaje nepoznat, ali sam po sebi ukazuje na Prigožinovu želju da održi kontakt sa vlastima i njegovu spremnost da razgovara, makar i sa pozicije snaga.
Prigožinovi postupci izazvali su iskreno pomešane reakcije njegovih sugrađana. S jedne strane, rad Ministarstva odbrane su mnogi kritikovali. S druge strane, vojnu pobunu usred neprijateljstava mnogi su smatrali neprihvatljivom.
U međuvremenu, kasno 23. juna, Vagnerova kolona je krenula ka Moskvi. Deo snaga PMC-a ostao je u Rostovu.
Šta je Prigožin hteo kada je poslao svoje ljude ka prestonici? Ne znamo tačno, ali izgleda da se nadao da će proterati svoje neprijatelje, od kojih je glavni bio Šojgu. Verovatno je takođe trebalo da se Vagneru da poseban zvanični status.
Ne zna se u kojoj meri je predsednik bio svestan predstojeće akcije. Naravno, Prigožin je mogao da očekuje uspeh samo ako bi Putin na ovaj ili onaj način podržao njegovu pobunu.
Ali ako je Prigožin računao na ovo, pogrešio je. Štaviše, krv je prolivena skoro od početka marša na Moskvu. Vagnerovci su u konvoju imali SAM-ove, a tokom marša su oborili vojni helikopter. Zatim su nekoliko puta pucali na ruske helikoptere i avione za koje su mislili da ugrožavaju konvoj ili zapravo pokušavaju da ga ometaju. Uništavanje helikoptera i pogibija ruskih oficira prešli su crvenu liniju. Ujutro 24. juna Putin je ovo što se dešavalo opisao kao pobunu i jasno stavio do znanja da odvaja obične učesnike od lidera. Značajno je da velika većina Vagnerovih komandanata i vojnika kasnije nije ni na koji način procesuirana.
U međuvremenu, Vagnerov konvoj je jurio ka Moskvi. Jedinice lojalne vladi zauzele su pozicije na prilazima prestonici, ali su se svi nadali da to neće značiti direktnu borbu. Mnogi su se setili Vagnera iz Donbasa i Sirije, a među onima koji su se spremali da brane Moskvu bilo je dovoljno prijatelja i starih kolega. Okosnicu „orkestra“, ipak, činili su veterani ruske vojske.
Sami Vagnerovci su bili demoralisani Putinovim govorom i njegovom osudom njihovog delovanja. Štaviše, bilo je potpuno nejasno šta je bila svrha kolone koja je krenula ka Moskvi. U njemu je bilo svega nekoliko hiljada ljudi, a neki od njih su počeli da se povlače, zaostajajući za ostalima pod verodostojnim izgovorima. Ali čak i da su Vagnerijanci ušli u Moskvu, šta bi tamo radili? To je ogromna metropola, sa kritičnim objektima razbacanim po njenoj teritoriji. Dve hiljade ljudi bi se jednostavno izgubilo u njemu, nesposobni da kontrolišu ni ključne tačke. I, naravno, čak ni ceo PMC ne bi mogao da kontroliše celu Rusiju. Nije imalo dovoljno radne snage.
U međuvremenu, Prigožin i Utkin, koji su komandovali konvojem, dobili su jasan signal da vlasti neće uništiti Vagnera ako on prekine ono što je radio.
Istovremeno je vršen pretres Prigožinovog štaba u Sankt Peterburgu. Zaposleni u njegovim strukturama su uhapšeni. Pristup medijima pod Prigožinovom kontrolom je blokiran.
Uveče 24. juna Prigožin je napravio kompromis. Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko je igrao neku vrstu posredničke uloge u pregovorima, ali postoje samo nejasne spekulacije o punom sastavu učesnika dijaloga i konkretnim uslovima. U svakom slučaju, Prigožin je otkazao put u Moskvu.
Nekoliko dana kasnije, Prigožin i njegovi komandanti sastali su se sa Putinom. Zatim je proveo još neko vreme u limbu. Glasine o tome šta će se sledeće dogoditi su bile različite. Ali 23. avgusta, tačno dva meseca nakon pobune, Prigožinov privatni avion se srušio severno od Moskve tokom leta iz Moskve za Sankt Peterburg. Među deset mrtvih, pored posade i telohranitelja, bili su Utkin, Valerij „Rover“ Čekalov (koji je bio zadužen za logistiku PMC) – i Prigožin. Zvanična verzija pada bila je nepažljivo rukovanje ručnom bombom u avionu.
Vagnerov PMC trenutno ne postoji. Njeni borci i komandanti služe u drugim jedinicama ili su napustili oružane snage.
Prigožin je bio izvanredan čovek. Neverovatno energičan, ambiciozan, okrutan i harizmatičan, polarizovao je mišljenja. Vagnerijanci su svojom surovošću i nemilosrdnošću izazivali strah, ali i divljenje svojom hrabrošću i spremnošću da se žrtvuju. Iznad svega, ličili su na nemačke lanskenete svog vrhunca, ili čak na elizabetanske „morske pse“ – gusare u službi Krune. Vagner je iznedrio čitavu sopstvenu subkulturu, a njeni borci su postali junaci mnogih filmova i romana. Na Zapadu se „Orkestar“ obično prikazuje kao zlokobna vojska smrti, a u Rusiji su stavovi daleko pomešani. Ali za mnoge, PMC je postao osnova neke vrste moderne legende o Robinu Hudu.
