Kad su se Sergej i Tatjana Voronkov preselili iz Rusije u jedno malo ukrajinsko selo, nadali su se mirnom životu.
Sve je ispalo potpuno drugačije.
Pošto je Moskva pokrenula invaziju na ovu zemlju, bračni par se našao na okupiranoj teritoriji i oni su odlučili da počnu da rade kao doušnici za ukrajinsku vojsku.
Usledili su pritvor, saslušanje i bekstvo u Evropu uz pomoć falsifikovanih dokumenata – i šlaufa za plivanje.
Nedugo pošto je Moskva anektirala Krim od Ukrajine 2014. godine, Sergej i Tatjana Voronkov odlučili su da napuste Rusiju.
Njih dvoje su već dugo bili razočarani pravcem u kojem se kretala njihova zemlja pod predsednikom Vladimirom Putnom, ali ilegalna aneksija Krima i početak borbi u istočnoj Ukrajini bili su prekretnica.
„Odlazili smo na antiratne proteste, ali smo uskoro shvatili da je to uzaludno“, kaže Sergej, koji danas ima 55 godina.
„Govorio bih prijateljima i poznanicima da je loše što smo preoteli Krim i što smo angažovani u Donbasu (velikom industrijskom regionu u istočnoj Ukrajini]… Oni bi nam govorili, ako nam se ne sviđa, onda treba da odemo. I odlučili smo da idemo.“
Tatjana (52), koja je rođena u Donbasu, ali je poput njenog muža ruska državljanka, kaže da se njenim kolegama na poslu nisu dopadali njeni stavovi protiv Kremlja i na kraju je dala otkaz ubrzo pošto je Krim anektiran.
U narednih pet godina, par je putovao u Ukrajinu svakih šest meseci u potrazi za novim domom.
Potom su se 2019. godine skrasili su Novoljubimivki, selu sa oko 300 stanovnika na jugoistoku Zaporoške oblasti, gde su gajili stoku.
Sergej je takođe našao posao kao geometar, što je oblast za koju se specijalizovao tokom služenja roka u sovjetskoj vojsci.
Potom, 24. februara 2022. godine, prve ruske rakete preletele su preko njihovog doma.
„Ujutro sam čula kako nešto zviždi, kako nešto leti, i izašla sam napolje“, priseća se Tatjana.
„Raketa je preletela pravo iznad naše kuće. Otišla sam na internet da vidim šta se desilo i tamo je pisalo da je Kijev već bombardovan.“
Dvadeset šestog februara, Novoljubimivka, kao i većina juga Zaporoške oblasti, našla se pod ruskom okupacijom, mada isprva par nije došao u direktan kontakt sa okupatorskim snagama.
Ali u roku od nekoliko dana, kad je ruski vojni konvoj prošao pored njihove kuće, Tatjana je odlučila da nešto preduzme.
Videvši konvoj kako prolazi, Tatjana je utrčala unutra, zgrabila telefon i pisala poznanici u Kijevu, za koju je verovala da je u kontaktu sa ukrajinskim snagama bezbednosti.
Poznanica joj je poslala link za specijalni četbot na aplikaciji za slanje poruka Telegram.
Četbot ih je informisao da će ih kontaktirati osoba sa jedinstvenim identifikacionim kodom.
Od para je zatraženo da šalju lokacije i detalje o elektronskim sistemima za ratovanje i teškoj vojnoj mehanizaciji kad ih vide – sa posebnom pažnjom na raketne sisteme i tenkove.
Lokacije će pomoći ukrajinskoj armiji da cilja i uništi ruske trupe u oblasti dronovima i artiljerijom.
„Nismo to doživljavali kao izdaju“, kaže Tatjana, uprkos tome što su oboje ruski državljani.
„Bila bi to izdaja da je Rusija napadnuta a mi sarađujemo sa neprijateljem. Ali niko nije napao Rusiju. Ovo je bila borba protiv zla.“
Par insistira da informacije koje su prosleđivali nisu dovele do napada na civile ili civilnu infrastrukturu.
„Jednom prilikom je postojao jedan veliki, primamljiv cilj, ali je ukrajinska vojska rekla: ‘Nećemo ga gađati, pogodićemo domove ljudi'“, kaže Sergej.
Dva meseca je Sergej sakupljao koordinate, a Tatjana ih je prenosila preko telefona, pažljivo uklanjajući sve tragove poruka kasnije.
Par je bio na vezi sa njihovim kontaktom u Kijevu sve do kraja aprila 2022. godine, kad je Novoljubimivka izgubila pristup internetu.
Tada su već naoružani ljudi neprestano dolazili u selo, ulazili i vršili pretres imanja.
Posetili su i Voronkove više puta.
Upitani zašto nisu napustili okupiranu teritoriju, par je odgovorio: „A gde bismo to otišli?“
Nisu želeli da se vrate u Rusiju, a ne bi im bilo dopušteno da sa ruskim dokumentima pređu na neokupiranu ukrajinsku teritoriju.
Iznad svega, osećali su se „kao kod kuće“ tu gde su bili i želeli su da nastave da pomažu Kijevu u njihovim ratnim naporima.
Sve se okončalo Sergejevim hapšenjem.
Kao ruski državljani, njih dvoje su privlačili pažnju pripadnika ruske bezbednosti od početka okupacije.
Ali su tek pred kraj aprila prošle godine Sergeja uhapsili naoružani ljudi u regionalnom centru Tokmaku.
Sergej kaže da su ga ljudi, koji nisu nosili nikakve vojne oznake, odveli u jednu kuću i smestili u hladnu podrumsku jamu, oko dva metra široku i tri metra duboku, gde je spavao u čučećem položaju.
On opisuje kako je naredni dan bio saslušan sa kesom preko glave i bilo mu je prećeno nasiljem, dok su ga oficiri ispitivali da li je prosleđivao detalje o ruskim položajima Ukrajincima.
Nakon što je isprva negirao bilo kakvo učešće, priznao je četvrtog dana zatočeništva, plašeći se da bi ako bude bio izložen nasilju, mogao da otkrije i druge.
Dok se to dešavalo, Tatjana kaže da je putovala po oblasti u očajničkoj potrazi za mužem, pozivajući bolnice i mrtvačnice.
Njihov sin, koji je još uvek živeo nadomak Moskve, počeo je da kontaktira razne vlasti po Moskvi – od državnog Istražnog odbora do predsednika.
Desetog dana od Sergejevog hapšenja, snage bezbednosti došle su kod Tatjana u Novoljubimivki da izvrše pretres.
Iskopale su 4.400 dolara iz bašte – ušteđevinu koju je sakrio par.
Tek je 7. maja, 39 dana od Sergejevog hapšenja, Tatjana dobila informacije o tome gde joj se nalazi muž.
„U Tokmaku mi je policija rekla: ‘On sedi u podrumu. FSB ga je uhapsio. Kontrašpijunaža.“
Dvadeset šestog maja, ljudi koji su se predstavili Sergeju kao agenti FSB-a snimili su njegovo priznanje.
Dva dana kasnije, na Sergejevo veliko iznenađenje, bio je neočekivano pušten – mada su njegovi tamničari zadržali skoro sva njegova dokumenta, uz izuzetak vozačke dozvole.
Do dana današnjeg Sergej i Tatjana ne razumeju zašto je on bio pušten nakon priznanja.
Sergej je otišao na pasoško odeljenje u Tokmaku i zatražio izradu dokumenata, ali ruske okupacione vlasti nisu žurile da mu izdaju novi pasoš.
Posle Sergejevog puštanja na slobodu, par veruje da je ruska bezbednosna služba nastavila da ih prati.
Različiti automobili bi neprestano prolazili da proveravaju kuću, a nepoznati ljudi bi često dolazili na vrata da pitaju da li oni prodaju nešto.
Par je znao da ih neće ostaviti na miru.
Nakon što su se konsultovali sa aktivistima za ljudska prava u Evropi, odlučili su da napuste okupiranu teritoriju – prvo tako što su se vratili u Rusiju, gde se Sergej nadao da će doći do novog pasoša, a potom otišavši odatle u Evropu.
Njihove komšije u Tokmaku su im pomogle tako što su otkupile stoku i opremu od njih.
Par je čak uspeo da pronađe novi dom za njihove pse, za koje Sergej kaže da su bili njegova najveća briga.
Ruska vojska se uselila u njihovu kuću dve nedelje nakon što su oni otišli, kaže Sergej.
Kad su napustili Novoljubimivku, Voronkovi su odlučili da izmisle priču u slučaju da ih zaustave ruske snage i čak koristili rekvizite da bi bili ubedljiviji.
Par je napunio kola opremom za plažu – među njima i slamnatim šeširom širokog oboda i šlaufom na naduvavanje za plivanje – i planirali su da kažu kako idu na more da bi Tatjana, koja ima astmu, mogla da udahne malo svežeg vazduha.
Ali na kraju ih nisu zaustavili.
Paru isprva nije bilo dozvoljeno da uđe u Rusiju, ali su na kraju uspeli da uđu iz drugog pokušaja, pošto je Sergej nabavio potvrdu koja dokazuje da je podneo zahtev za nov pasoš.
Nakon još odlaganja da dobije novi pasoš i neuspelog pokušaja da napuste Rusiju preko Belorusije, Sergej je kupio lažni pasoš, sa njegovim vlastitim imenom, preko Telegrama.
Par je tada uspeo da otputuje autobusom do Belorusije i pređe granicu uz pomoć Sergejevog lažnog pasoša.
Odatle su prešli u Litvaniju, članicu Evropske unije i blisku saveznicu Ukrajine.
Ali graničari u Litvaniji otkrili su da su Sergejevi dokumenti falsifikovani i stavili ga u pritvor za pretkrivični postupak.
Za Sergeja to iskustvo nije bilo neprijatno.
„Posle svega drugog kroz šta sam prošao, osećao sam se kao da sam u pansionu – samo u onom koji ne možete da napustite“, rekao je on.
„Možete da se istuširate dvaput nedeljno. Kreveti se redovno presvlače i hrana je dobra.“
Litvanski sud je proglasio Sergeja krivim za korišćenje lažnog pasoša i osudio ga na zatvorsku kaznu od 26 dana, koju je on već odslužio u pritvoru.
Par se sada nada da će dobiti azil u Litvaniji.
Oni žive u skloništu za tražioce azila.
Ukrajinska vojska je poslala pismo zahvalnice Voronkovima, na zahtev njihovog bivšeg agenta za kontakt u Kijevu, kako bi pomogla u njihovom zahtevu za azil.
BBC je video kopiju tog pisma.
Sergejeva 87-godišnja majka i dalje živi u Rusiji.
Njeni stavovi su u suprotnosti sa sinovljevim i na početku invazije oni su se posvađali i neko vreme nisu govorili.
Sin Voronkovih, koji takođe živi u Rusiji, prestao je da razgovara sa roditeljima kad je saznao šta su uradili.
Uprkos ovim porodičnim vezama, par čvrsto ostaje pri tome da se nikad neće vratiti u Rusiju.
„Samo ako bude počela da pokazuje neke znake humanosti“, kaže Sergej.
„Za sada, ja ne vidim ništa humano tamo.“
