Sa stanovišta stratega NATO-a, iako su isprobali sve moguće mehanizme, Srbija je jedina od država nastalih razbijanjem SFR Jugoslavije koja je ostala nepokorena, pa tako i nepotčinjena Zapadu. Taj svoj neuspeh ne mogu da shvate, niti da prihvate, i Srbiju tretiraju kao „nedovršen posao na Balkanu“. Odavno su zaključili da su Srbi krajnje neposlušni i o tom pitanju „nepopravljivi“, tako da su tajni planovi eliminacije srpskog uticaja podrazumevali etnička čišćenja Srba na Balkanu, kao i „razaranje i rastakanje Srbije“. Da bi se to ostvarilo, bili su potrebni uvek sveži obaveštajni podaci do kojih se dolazilo dubokim obaveštajnim prodorima u sve institucije koje su kreirale srpske odbrambene sposobnosti.
Srbija je jedinstvena i po tome što je nepokorena izdržala oružanu agresiju zapadne alijanse 1999. godine, i što je jedina država koja je anulirala rezultate prevrata (obojene revolucije) koji je izveden 5. oktobra 2000. godine. Ne može se reći da nisu imali uspeha – sankcijama, bombardovanjem i preko ustoličenih prevratnika uništili su u Srbiji sve što su mogli – od ekonomije, vojske, službi bezbednosti, pa do tradicije, kulture i stvarnih vrednosti srpskog naroda. Velikim i dugoročnim obaveštajnim akcijama CIA preko Mila Đukanovića odvojili su Srbiju od mora, dok ozbiljni pokušaji otimanja južne srpske pokrajine još traju. Ipak, potpuno suprotno njihovim planovima i očekivanjima, Srbija je uspela da trend razvoja okrene prema prosperitetu. Međutim, zapadne sile nisu odustale, nego još proširuju svoje destruktivne planove i na Republiku Srpsku – aktivira se stara ideja „gašenja RS kao genocidne tvorevine“. Moćne zapadne obaveštajne službe su odavno u svoj obaveštajni sistem, o pitanju istraživanja Srbije, uključile i obaveštajne aparate svojih balkanskih satelita, koji su zbog svojih teritorijalnih aspiracija i težnje za dominacijom na Balkanu to jedva dočekali.
Vremenom, stvari oko obaveštajnog ugrožavanja Srbije postale su još teže i komplikovanije. Nakon sučeljavanja Rusije s NATO-om preko Ukrajine i međusobnog masovnog proterivanja diplomata, centar obaveštajnog sukoba premešten je u Srbiju kao nezavisnu i vojno neutralnu državu. Taj obaveštajni sukob nas se tiče utoliko što svaki agent i špijun iz obaveštajnog obračuna velikih sila sigurno ima i rezervni zadatak, kada je već tu u Srbiji, da istražuje i našu zemlju. Ovde je za nas veoma važno da zapadne službe prikupljaju podatke o Srbiji da bi je lakše ugrozili i razbili, dok ruske službe žele njihove planove da poremete i često su nam ustupali važne informacije o ugroženosti.
ZABAŠURENI REZULTATI
Ako govorimo o aktuelnoj situaciji, glad centara moći na Zapadu za informacijama o Srbiji vlada zbog vođenja hibridnog rata. Naravno da su naše obaveštajno-bezbednosne službe (agencije) potpuno svesne opasnosti ovako intenzivnog i sveobuhvatnog obaveštajnog izučavanja Srbije, sa težištem na njenim odbrambenim potencijalima, posebno što se tiče planova angažovanja i razmeštaja na terenu Vojske Srbije. Srpske službe imaju impozantne kontraobaveštajne rezultate, ali i o tom pitanju treba zapaziti veoma bitan fenomen – dok je kod drugih obaveštajno bezbednosnih sistema otkrivanje, hapšenje i suđenje samo jednog obaveštajca ili špijuna globalni događaj u centru medijskog izveštavanja, za naše službe to ne važi. Naše službe otkrivaju, hapse i predaju tužilaštvu kompletne obaveštajne mreže stranih službi, ali to na Zapadu i nije neka vest, kao da neko sve to zataškava da se ne bi videlo koliko je Srbija zaista obaveštajno napadnuta. Razbijene su obaveštajne mreže hrvatske, bugarske, albanske i prištinske OS, i više pojedinačnih špijunskih i obaveštajnih slučajeva, ali to na Zapadu i nije neka vest. Analiza ukradenih podataka iz ovih slučajeva i destruktivnih namera pokazuje da nešto pripremaju – uvlačenje Srbije u novi sukob na Balkanu ili nekakav novi prevrat. Zapad o tome ćuti a znamo i zašto – zato što moćne zapadne sile prave takve planove i usmeravaju i koordinišu aktivnosti balkanskih satelita i unutrašnjih prevratničkih grupa.
Pravi je fenomen da, iako su naše obaveštajno-bezbednosne službe otkrile mete njihovog obaveštajnog istraživanja i preduzele jake kontraobaveštajne mere, oni koji nas napadaju ne odustaju ni po cenu obaveštajnih afera i diplomatskih skandala. Zato moramo da se upitamo zašto je obaveštajno izučavanje Srbije toliko važno i hitno da se negativne posledice po njih unapred prihvataju i zanemaruju. Obaveštajne službe nekih država i paradržava iz našeg okruženja upuštaju se u drske špijunske akcije i onda kada su gotovo sigurni da će biti otkriveni. Primećuju se hitnost i nervoza u njihovim operativnim kombinacijama što se pretvara u brzopletost i greške, kao da imaju direktive i rokove šta to i do kada moraju da izuče i pretvore u kvalitetne informacije. A šta to može biti toliko važno ako nije u pitanju priprema neke nove agresije na Srbiju ili Republiku Srpsku, da li klasične oružane ili u cilju unutrašnje destabilizacije i novog pokušaja prevrata i potčinjavanja. Smišljeno žrtvuju neke svoje špijune i ne interesuje ih mnogo šta će biti s njima, bitno je da odrade deo špijunskog posla, da ukradu poverljiva dokumenta, važne projekte namenske industrije posebno vezano za proizvodnju oružja i municije, razmeštaj vojnih jedinica, lokacije vojnih skladišta i drugog, a kasnije niko za njih i ne pita niti neko brine o njihovoj sudbini. Veliki tako ne rade, zapadne i ruske obaveštajne službe su ovih dana, u najnapetijoj mogućoj atmosferi, realizovale veliku razmenu agenata i špijuna.
Ranije su se sve države na svetu, pa i one najveće i najmoćnije, veoma plašile obaveštajnih afera i takve vrste međunarodne kompromitacije. Danas kao da su neke države stavljene van zakona, pa nešto jeste kompromitacija a nešto nije – zavisno koja država je u pitanju. Znači, špijunaža protiv Srbije i kada se otkrije i dokaže, na Zapadu nije kompromitacija, a mišljenje država ostalog dela sveta za njih je marginalno. Zato i nakon pada špijunskih mreža balkanski sateliti nastavljaju špijunske napade kao da se ništa nije dogodilo, jer verovatno im se negde na Zapadu beleži „plus“ za ono što rade. Zato nije čudo što redovno smatraju da je korist koju ostvare daleko veća od štete, pogotovo što ih ne interesuje sudbine špijuna. Jedino je bitno da njihovi profesionalni obaveštajci ne budu osuđeni i zatvoreni, a to se ne može dogoditi jer su redovno zaštićeni diplomatskim statusom.
ŠPIJUNIRANJE IZ VAZDUHA
Obaveštajne službe vodećih NATO država su nešto opreznije u pogledu špijunaže prema Srbiji, ali zabrinjava što pokazuju drugu vrstu obaveštajne drskosti intenzivnim izviđanjem iz vazduha modernim izviđačkim avionima. Maršrute leta ovih aviona prepunih elektronike, koje sa razlogom zovu „špijunski“, planiraju neposredno uz granice Srbije, čime mogu da se otkriju, identifikuju i lociraju svi aktivni borbeni sistemi naše vojske, ali i ostale pojedinosti vezane za sastav i razmeštaj naših odbrambenih snaga, a takve letove nastavljaju preko Republike Srpske. U tom smislu najaktivniji su američki špijunski avioni, ali su prisutni i avioni iste namene i drugih vodećih članica NATO-a. Pre samo nekoliko dana američki izviđački avion za prikupljanje obaveštajnih podataka i presretanje komunikacija CL-650 „artemis“ ponovo je leteo oko granica Srbije i iznad BiH. I kao i u svim drugim aktivnostima NATO-a, Amerikanci vode planiranu operaciju a uz njih se pojavljuje francuski izviđački avion „king air 350 ASLR“, a pojavljuju se i pojavljivaće se i drugi, tek da se vidi da je to operacija NATO-a, a ne SAD. Neprijatna i zabrinjavajuća činjenica jeste da su ova špijunska istraživanja iz vazduha veoma slična onima pred agresiju na SR Jugoslaviju (Srbiju) 1999. godine.
Za detalje koje treba dopunski proveriti i razjasniti u današnje vreme koriste moderne i često vrlo moćne izviđačke dronove, koji ponekad „zalutaju“ u vazdušni prostor centralne Srbije. I tu je nastup dovoljno perfidan, u skladu sa standardnim „skrivalicama“ aktera i pravih namera, kako to redovno rade velike obaveštajne službe, posebno CIA. Samo na KiM izviđačkim dronovima su opremljeni Kfor i evropske misije, NATO u bazi Bondstil, ali i prištinska paravojska, pa pogodite čiji je kada vrši neka provokativna izviđanja. U isto vreme najmoćniji izviđački dronovi su prisutni i u NATO državama na Balkanu, na nekim aerodromima trajno, kao što je Tuzla, a na nekima privremeno, po potrebi. Naravno da su tu locirani jer im je težišni zadatak izviđanje (špijuniranje) Srbije.
VOJNO FORSIRANJE SUSEDA
Kompletna špijunska aktivnost iz vazduha (a verovatno i iz svemira preko izviđačkih satelita) ne bi imala nikakvog smisla ako nije deo priprema ili sastavni deo neke buduće konkretne operacije protiv Srbije ili Srba na Balkanu uopšte. Sve to ne bi bilo toliko zabrinjavajuće da se paralelno sa intenzivnom špijunažom i izviđanjem od strane vodećih država NATO-a ne forsira ubrzano naoružavanje i jačanje nekakvih vojski i paravojski država i paradržava u regionu. Recimo, pre nekoliko dana hrvatska vojska je od SAD dobila (ili kupila) respektivni HIMARS kakav se uspešno koristi u Ukrajini, što je do euforije uveselilo proustaški deo Hrvatske. Naročito ih je obradovao domet ovog moćnog oružja, „jer se njime sa hrvatske teritorije može gađati Beograd“. I dok sve potencijalne i aktivne neprijatelje Srbije zapadne sile naoružavaju „šakom i kapom“, Srbiji broje svaku „šuplju cev“ i zahtevaju, prete i ucenjuju da se Srbija ne sme naoružavati jer „to ugrožava stabilnost na Balkanu“. Nisu ni svesni da je upravo takav stav dvostrukih aršina i zamene teza osnovni razlog što Srbija mora da se naoružava koliko god joj to ekonomske mogućnosti dozvoljavaju.
Zaključiti da je sve to normalno i prolazno bila bi opasna greška. Kod predviđanja mogućnosti mora se poći od najgore varijante, a to je da se priprema neka vrsta nove agresije na Srbiju. Ne mora to biti otvoreni sukob sa NATO-om, na čemu intenzivno radi Kurti, nego nekakav proksi sukob Alijanse sa Srbijom preko leđa svih koje sada intenzivno naoružavaju, a koje bi svestrano pomogli, posebno udarima iz vazduha po srpskim snagama i vitalnim objektima. Nisu li zbog toga izviđački letovi tako učestali – da se lociraju srpska PVO sredstva, posebno kineski FK-3, ali i unosni ciljevi koji bi oslabili srpsku odbranu. Ako to nije ideja i plan moćnika sa Zapada, možda je sve to samo jak vojni pritisak kao deo stvaranja ambijenta za prevrat u Srbiji koji nije moguće sprovesti bez oružanog sukoba.
Možda se upravo zato vrlo dobro razumeju i slažu oni koji iz okruženja napadaju Srbiju i unutrašnje prevratničke snage koje žele potčinjavanje Srbije Zapadu i Srbiju u NATO-u. Možda tu leži odgovor na pitanje šta traži Amerikanac, specijalac, s pištoljem u Beogradu? Skloni smo da odmah to prebacimo na lakšu varijantu – obračuni kriminalaca pa došao Amerikanac „preko bare“ da ubije nekog dilera ili vođu bande. Zašto ne pođemo od mogućeg terorizma jer to je primerenije onome što njegova vlada i obaveštajne službe njegove države rade u Srbiji i prema Srbiji. Ni danas niko ne zna ko su bili ljudi (ili jedan čovek, specijalac) koji su u kritičnom trenutku na Majdanu sa distance otvorili vatru i po demonstrantima i po policajcima, što je podstaklo prevrat. Iz iste „kuhinje“ iz koje je išao Majdan danas izlaze planovi novog prevrata u Beogradu. Ako su mu već dali ime „Obaranje zida“, naravno da pripremaju i šalju pucače koje će kasnije spojiti s moćnijim oružjem od pištolja. Zato se upravo Majdan kod prevratničkih snaga najčešće spominje. Osnova suprotstavljanja je kvalitetna procena i blagovremeno sprečavanje ne samo svakog nasilja nego i svake vrste priprema za nasilje.
