Amabasador Rusije u UN Vasilij Nebenzja oštro je komentarisao pred Generalnom skupštinom izglasavanje Rezolucije o Srebrenici. U nastavku pročijte ceo govor ruskog ambasadora.
Poštovani gospodine predsedniče, poštovane kolege,
Danas smo svedoci tužne stranice u istoriji Generalne skupštine UN. Jedan broj delegacija, predvođen Nemačkom, odlučio je da zloupotrebi ovlašćenja Generalne skupštine i da, pod izgovorom da rezolucija ima za cilj da se utvrdi Dan sećanja, usvoji političku deklaraciju čiji je cilj, uprkos izjavama inicijatora koji govore suprotno, demonizovanje jednog od naroda bivše Jugoslavije, podrivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma i rezolucije SB UN 1031 na kojoj se on zasniva. Ne iznenađuje to što rezolucija usvojena bez konsenzusa ne samo da ne poziva na punu implementaciju Dejtonskog sporazuma, nego ga ni ne spominje. Ova rezolucija uopšte nije usvojena sa brojem kojem su se organizatori nadali. Pogledate brojke: veći je broj članica UN koje nisu podržale rezoluciju, nego onih koji jesu.
Među inicijatorima nacrta je stalni predstavnik BiH koji je u ovom pitanju delovao prekoračujući svoja ovlašćenja. Prema Ustavu BiH, koji je deo Dejtonskog sporazuma, podnošenje rezolucije koja je danas usvojena trebalo je da odobre svi članovi Predsedništva te zemlje.
U ovome vidimo još jednu potvrdu dosledne linije dela bosanskih elita i njihovih zapadnih mentora usmerene na potkopavanje uloge Predsedništva kao tela koje u najvećoj meri održava konsenzus multinacionalnog društva u BiH u vezi pitanja koja su ključna za državu. Podsećamo da sistem balansiranja interesa tri državotvorna naroda i dva entiteta predstavlja srž Dejtonskog sporazuma kojim je okončan krvavi građanski rat u Jugoslaviji.
Autori inicijative su od početka dovodili članove Skupštine u zabludu. Proklamovali su da rezolucija vodi pomirenju i istovremeno su krili da u njoj nedostaje glavni elemenat – saglasnost svih naroda i entiteta zemlje. Čak je i samo podnošenje nacrta i razmatranje dovelo do porasta tenzija u BiH i na Balkanu u celini. To potvrđuju demonstracije u Banjaluci u kojima učestvuje više hiljada ljudi, pisma i obraćanja srpskog člana Predsedništva BiH Želje Cvijanović i predstavnika Srbije na sednicama SB UN od 30. aprila i 15. maja. Da pitanje koje se danas razmatra ima i direktnu pravnu dimenziju govori i saopštenje Narodne skupštine Republike Srpske od 22. maja.
Želeli bismo da skrenemo pažnju i na to da su potpuno neumesne paralele između rezolucije o genocidu u Ruandi i današnje odluke o Srebrenici. Nacrt rezolucije Generalne skupštine o Ruandi uoči razmatranja u Generalnoj skupštini bio je usaglašen unutar zemlje, a zatim i u regionalnoj grupi – Afričkoj uniji. Što se tiče ove rezolucije, nismo videli bilo kakav pokušaj da se dogovore zajednički pristupi. Umesto toga, pomenuta „grupa prijatelja“ pripremila je i iznela na razmatranje nacrt kao gotov proizvod po principu „uzmi ili ostavi“, prikrivajući se sa nekoliko rundi formalnih konsultacija.
Svi pozivi predstavnika odgovornih članica UN, uključujući Rusiju i Srbiju, da se pitanje dana sećanja na žrtve rata u Bosni vrati na nacionalni nivo kako bi o njemu raspravljala sva tri državotvorna naroda BiH, kao i da se postigne jedinstven stav u regionu, bili su odbačeni. Zato su na listi koautora Nemačka, SAD, Francuska, Velika Britanija, Finska, Irska, Italija, Lihtenštajn, pa čak i Novi Zeland. Ni Holandija, čiji je takozvani mirovni bataljon odigrao sramnu ulogu u tragediji u Srebrenici 1995. godine, nije se ustručavala da se pridruži koautorima.
Jedno je očigledno: inicijatori današnje odluke deluju smišljeno, podstičući Bosnu i Hercegovinu na konfrontaciju i ne obazirući se na cenu koju je ta zemlja platila tokom građanskog rata devedesetih. Tada je poginulo 100.000 ljudi i mnogo je primera krvavih tragedija tog rata ne samo protiv Bošnjaka, nego i Srba i Hrvata. Utisak je da se ovo radi da se narodi u BiH nikada ne pomire. Ove akcije vidimo kao pretnju miru i bezbednosti u zemlji i regionu u celini.
Sve to je cinično i licemerno, ali je još više iznenađuje to što je Nemačka odlučila da bude glavni sponzor ove rezolucije. Zemlja, koja je u 20. veku pokrenula dva svetska rata, koja je u koncentracionim logorima ubila milione ljudi, koja je odgovorna za masovne zločine u Africi i koja je najaktivnije učestvovala u raspadu Jugoslavije i bombardovanju Sarajeva 1995. godine, sada pokušava da sa tribine Generalne skupštine drži lekcije drugima o važnosti nacionalnog pomirenja. Sigurni smo da Nemačka nema nikakvo moralno pravo čak ni da pomene termin ‘genocid’ u vezi bilo čega, osim svojih gnusnih zločina. Podsećamo da su same Ujedinjene nacije, u čijim se prostorijama danas nalazimo, formirane zbog zločina nacističke Nemačke s ciljem da se takvi zločini protiv čovečnosti spreče jednom zauvek.
Želeli bismo još da istaknemo da su autori nacrta svojim potezom ukinuli svojevrsni status kvo koji je opstajao zahvaljujući rezoluciji Generalne skupštine – 69/323 o proglašenju 9. decembra za Međunarodni dan svih genocida i otvorili su „Pandorinu kutiju“. Podsećamo da odluke Generalne skupštine UN o genocidu i drugim zločinima nacističke Nemačke protiv naroda Sovjetskog Saveza tokom Drugog svetskog rata 1941-1945. nisu bile usvojene. A ti zločini nacističkog režima odneli su živote 27 miliona sovjetskih građana. Stradali su mnogi evropski narodi, među kojima veoma teško i Srbi. Mi to nismo zaboravili niti ćemo zaboraviti. Niko nije zabravljen, ništa nije zaboravljeno.
Gospodine predsedniče,
Ne možemo zanemariti izjave niza delegacija o važnosti poštovanja odluka Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog suda UN.
Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju i njegov naslednik, Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove, koji su bili formirani kako bi obezbedili nepristrasno pravosuđe, potpuno su podbacili kada je reč o ovom zadatku. Njihove pristrasne i politizovane odluke nimalo nisu doprinele održivom pomirenju na Balkanu.
Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju i Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove samo su doprineli produbljivanju podela na Balkanu. Odgovornost za događaje iz devedesetih svalili su isključivo na Srbe, ignorišući brojne zločine ostalih strana u sukobu. Na kraju glasovi srpskih žrtava nikada se nisu čuli, nisu postigli nikakvu pravdu. Za Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju kao da nije ni postojao Mehanizam za srpske žrtve zločina. Pravo pravosuđe ne funkcioniše tako.
Da ne govorimo o tome da je baza dokaza Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju u velikoj meri izgrađena na spornim pravnim konceptima koje je smislio sam tribunal. Njegove odluke broje hiljade stranica, ali subjektivna komponenta genocida je izvučena iz prepričavanja svedoka jednog telefonskog razgovora.
Međunarodni sud pravde nije ulazio u detalje i jednostavno je prihvatio sve zaključke Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju. Na to je direktno ukazao jedan broj sudija u svojim zasebnim mišljenjima u vezi odluke od 26. februara 2007. godine.
Gospodine predsedniče,
Više puta smo čuli da bi predstavljena rezolucija trebalo samo da zatvori prazninu, da potvrdi odluke međunarodnih sudova i da doprinese dugoročnom nacionalnom pomirenju. Međutim, gorka ironija je u tome što je današnje glasanje jasno pokazalo koliko je podeljena svetska zajednica i oko Srebrenice i oko gore navedenih odluka. Usvajanje ove rezolucije je Pirova pobeda za njene inicijatore. Šta su oni postigli? Ako su autori imali za cilj da podele Generalnu skupštinu, na šta smo ih ranije upozoravali, onda im je to odlično uspelo.
Hvala na pažnji.
