Ljudska tijela najbolje funkcionišu na nivou mora. Ovde dole, nivoi kiseonika su adekvatni za naš mozak i pluća. Na mnogo većim visinama naša tijela ne mogu da funkcionišu kako treba.
Ali ako penjači žele da se popnu na Mont Everest, najviši vrh na svjetu na 29.029 stopa (8.848 metara ili 5,5 milja) iznad nivoa mora, moraju da se hrabre u onome što je poznato kao „zona smrti“.
Ovo je oblast sa nadmorskom visinom iznad 8.000 metara, gde ima toliko malo kiseonika da telo počinje da umire, iz minuta u minut i iz ćelije po ćeliju.
U zoni smrti, mozgovima i plućima penjača nedostaje kiseonik, rizik od srčanog i moždanog udara je povećan, a njihovo rasuđivanje brzo postaje narušeno.
„Vaše telo se lomi i u suštini umire“, rekla je za Biznis insajder Šona Berk, penjač koja se popela na Everest 2005. godine. „To postaje trka sa satom.“
U 2019. godini, najmanje 11 ljudi je umrlo na Everestu, od kojih su skoro svi proveli vreme u zoni smrti. Postala je jedna od najsmrtonosnijih sezona na Everestu u poslednje vreme.
Neke kompanije za ekspedicije krivile su za ove smrti gužvu, napominjući da je vrh postao toliko zagušen penjačima tokom retkog perioda lepog vremena da su ljudi predugo bili zaglavljeni u zoni smrti.
Dana 22. maja 2019. godine, 250 penjača je pokušalo da stigne do vrha, izvestio je Katmandu post, a mnogi penjači su morali da čekaju u redu da idu gore-dole.
Ovi dodatni, neplanirani sati u zoni smrti mogli su da dovedu 11 poginulih u veći rizik, iako je teško utvrditi konkretne uzroke svake smrti.
Na nivou mora, vazduh sadrži oko 21 odsto kiseonika. Ali na visinama iznad 12.000 stopa, nivoi kiseonika su 40 posto niži.
Džeremi Vindzor, lekar koji se popeo na Everest 2007. u okviru ekspedicije Caudvell Kstreme Everest, rekao je blogeru Everesta Marku Horelu da su uzorci krvi uzeti od četiri planinara u zoni smrti otkrili da su penjači preživljavali samo od jedne četvrtine kiseonika koji su imali. potrebno na nivou mora.
„Ove su bile uporedive sa ciframa pronađenim kod pacijenata na ivici smrti“, rekao je Vindzor.
Pet milja iznad nivoa mora, vazduh ima tako malo kiseonika da čak i sa dodatnim rezervoarima za vazduh, može se osećati kao da „trčite na traci za trčanje i dišete kroz slamku“, kaže planinar i filmski stvaralac Dejvid Briširs.
Nedostatak kiseonika dovodi do bezbrojnih zdravstvenih rizika. Kada količina kiseonika u krvi padne ispod određenog nivoa, vaš broj otkucaja srca raste do 140 otkucaja u minuti, povećavajući rizik od srčanog udara.
Penjači moraju da daju svojim telima vremena da se priviknu na teške uslove na Himalajima pre nego što pokušaju da se popnu na Everest.
Ekspedicije uglavnom ostvaruju najmanje tri izleta na planinu iz baznog kampa Everest (koji je viši od skoro svake planine u Evropi na 17.600 stopa), idu nekoliko hiljada stopa više sa svakim uzastopnim putovanjem pre nego što krenu ka vrhu.
Tokom tih nedelja na velikim visinama, telo počinje da proizvodi više hemoglobina (protein u crvenim krvnim zrncima koji pomaže u prenosu kiseonika iz pluća do ostatka tela) kako bi nadoknadio.
Ali previše hemoglobina može da vam zgusne krv, što otežava srcu da pumpa krv po telu. To može dovesti do moždanog udara ili nakupljanja tečnosti u plućima.
Na Everestu je uobičajeno stanje koje se naziva plućni edem velike visine (HAPE) – brza provera stetoskopom može otkriti zvuk škljocanja dok tečnost koja curi u pluća zvecka okolo.
Ostali simptomi uključuju umor, osećaj predstojećeg gušenja noću, slabost i uporan kašalj koji izaziva belu, vodenastu ili penastu tečnost. Ponekad je kašalj toliko jak da može da pukne ili odvoji rebra.
Penjači sa HAPE-om su uvek kratki dah, čak i kada se odmaraju.
Aklimatizacija na nadmorske visine u zoni smrti jednostavno nije moguća, rekao je za PBS stručnjak za velike visine i doktor Peter Hackett.
Jedan od najvećih faktora rizika na 26.000 stopa je hipoksija, nedostatak adekvatne cirkulacije kiseonika u organima poput vašeg mozga. Ako mozak ne dobije dovoljno kiseonika, može početi da otiče, uzrokujući stanje koje se naziva cerebralni edem velike visine (HACE). U suštini, to je HAPE za mozak.
Ovaj otok može izazvati mučninu, povraćanje i poteškoće u razmišljanju i rasuđivanju.
Mozak bez kiseonika može dovesti do toga da penjači zaborave gde se nalaze i upadnu u delirijum koji neki stručnjaci smatraju oblikom visinske psihoze.
Hipoksičnim penjačima je rasuđivanje narušeno i poznato je da rade čudne stvari kao što je da počnu da skidaju odeću ili da razgovaraju sa zamišljenim prijateljima.
Burke je rekla da je tokom penjanja patila od stalnog, nemilosrdnog kašlja.
„Svakog drugog ili trećeg udaha, vaše telo zastaje za vazduhom, a vi se budite“, rekla je ona.
Vazduh je bio toliko razređen da nije mogla da spava kako treba.
„Ljudi će početi da se pogoršavaju“, dodao je Hackett. „Spavanje postaje problem. Dolazi do trošenja mišića. Dolazi do gubitka težine.“
Mučnina i povraćanje zbog bolesti povezanih sa nadmorskom visinom, uključujući HAPE i HACE, takođe izazivaju smanjenje apetita. Odsjaj beskrajnog snega i leda može izazvati snežno slepilo – privremeni gubitak vida ili pucanje krvnih sudova u vašim očima.
Temperature u zoni smrti nikada ne rastu iznad nula stepeni Farenhajta. „Svaka izložena koža se odmah zamrzne“, rekao je Burke.
Gubitak cirkulacije krvi u prstima na rukama i nogama penjača može izazvati promrzline, au teškim slučajevima – ako koža i ispod nje odumru – gangrenu. Gangrenozno tkivo često treba da se amputira.
Sve ovo fizičko slabljenje i oštećenje vida mogu dovesti do slučajnih padova. Prema Burkeu, umor je stalno prisutan.
„Potrebno je sve da stavite jednu nogu ispred druge“, rekla je ona.
Loše donošenje odluka takođe može dovesti do toga da penjači zaborave da se zakače nazad za sigurnosno uže, da skrenu sa rute ili da ne uspeju da pravilno pripreme opremu za spasavanje života kao što su rezervoari za kiseonik.
Penjanje u zoni smrti je „živi pakao“, kako je za PBS rekao penjač na Everest i član NOVA ekspedicije iz 1998. godine Dejvid Karter.
Tipično, penjači koji pokušavaju da se popnu na vrh pokušavaju da se popnu i spuste u jednom danu, provodeći što je moguće manje vremena u zoni smrti pre nego što se vrate na bezbednije visine. Ali ovo mahnito guranje do cilja dolazi na kraju nedelja penjanja.
Lhakpa Sherpa, koja je devet puta stigla do vrha Everesta (više od bilo koje druge žene na Zemlji), ranije je rekla za Business Insider da je dan kada grupa pokuša da se popne na Everest daleko najteži period putovanja.
Da bi samit bio uspešan, sve mora ići kako treba. Oko 22 sata, penjači napuštaju kamp četiri na 26.000 stopa. Prvi deo njihovog penjanja se obavlja u mraku, osvetljen zvezdama i farovima.
Otprilike sedam sati kasnije, penjači obično stignu do vrha. Posle kratkog odmora ispunjenog proslavama i fotografijama, ekspedicije se okreću, vraćajući 12-časovni put na sigurno i stižu (idealno) pre noći.
