Mnogi ljudi misle o godišnjim pregovorima UN o klimi kao o festivalima razgovora koji postižu samo postepene promene, u najboljem slučaju. Aktivistkinja Greta Tunberg opisala ih je kao „bla bla bla“ trenutke — krajnje neadekvatne i prečesto ih otimaju proizvođači fosilnih goriva koji bi želeli da svijet nastavi da kupuje njihov glavni izvoz.
Pogledajte pažljivije. Svijet se polako ali sigurno udaljava od fosilnih goriva. Kada se istoričari osvrnu unazad, verovatno će videti Pariski sporazum iz 2015. kao ključnu tačku. Postigao je globalni konsenzus o klimatskim akcijama i postavio cilj da se nacije dekarboniziraju do sredine veka.
Poslednjih godina, ogroman zadatak prelaska sa fosilnih goriva na čistu energiju podstakao je vetar u leđa od potrebe da se isključi ruski gas, do naglo opadanja cene čiste energije.
Fokusiranje na uspeh globalnih pregovora više nije jedina igra u gradu. Da biste videli pravi napredak, pogledajte zemlje kao što su Kina, Nemačka i Sjedinjene Države, koje se kreću brže da investiraju u tehnologije čiste energije — ne samo zbog sveta, već zato što je u njihovom interesu da krenu prvi.
Posle decenija mučnih pregovora i gorkog razočarenja u klimatskim pregovorima ZP UN, teško stečeni pariški sporazum iz 2015. bio je veliki diplomatski prodor. Postignut retkim konsenzusom, ima ogroman legitimitet. To je ono što ga čini moćnim. Ona postavlja standard za sve nacije koje treba slediti.
Pa šta je to uradilo? Uveo je novu globalnu normu: postizanje net-nula. Zemlje su se složile da zadrže grejanje u svetu „dosta ispod 2℃ […] i da nastave sa naporima da ograniče povećanje temperature na 1,5℃”.
Da bi tamo stigao, globus mora da postigne neto nultu emisiju do sredine veka. Sve zemlje treba da postave nacionalne ciljeve za smanjenje emisija i njihovo jačanje svakih pet godina. Od 2015. godine, više od 100 zemalja se obavezalo da će postići neto nulu. Ove zemlje predstavljaju više od 90% globalne ekonomije.
Obećanja data u Parizu i kasnije počinju da dovode do brže promene. U pet godina do 2020. globalne investicije u čistu energiju porasle su za 2%. Od 2020. godine tempo rasta se značajno ubrzao na 12% godišnje. Međunarodna agencija za energiju (IEA) sada očekuje da će globalna upotreba fosilnih goriva dostići vrhunac ove decenije, pre nego što se svetska ekonomija nepovratno prebaci na čistu energiju.
Trenutno se tranzicija ne odvija dovoljno brzo. Ali to se dešava. I nema povratka. Evo šest ohrabrujućih trendova koje treba posmatrati u 2023.
U decembru se grupa G7 najbogatijih svetskih demokratija složila da formira „klimatski klub“. Osmislio ga je ekonomista dobitnik Nobelove nagrade Vilijam Nordhaus, klub je aranžman u kome zemlje razvijaju zajedničke standarde za klimatske ambicije i dele beneficije među članovima kluba. Klub će se prvo fokusirati na dekarbonizaciju industrija kao što je proizvodnja čelika.
Da bi izbegli problem da evropske kompanije postanu manje konkurentne kompanijama iz zemalja bez cene ugljenika, zemlje EU su se u decembru složile da uvedu carine na ugljenik.
To znači da će uvoz iz zemalja bez adekvatne cene ugljenika biti oporezovan. To takođe znači da evropske kompanije ne mogu da se bave proizvodnjom na moru da bi izbegle cenu ugljenika.
Ovo je samo vrh koplja, a druge bogate nacije poput Kanade žele da slede njihov primer. Tokom vremena, ove tarife će imati efekat talasanja, primoravajući zemlje koje se oslanjaju na izvoz na ova tržišta da se brže kreću ka dekarbonizaciji.
Kada je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, zapadne zemlje su uvele sankcije Moskvi i smanjile uvoz ruskog gasa. Cene fosilnih goriva su porasle. Loše vesti, zar ne? Ne tako brzo. IEA kaže da je rat zapravo pojačao investicije u čistu energiju tako što je čistu energiju učinio pitanjem sigurnosti.
Kao odgovor na Putinovu invaziju, velike evropske ekonomije povećale su ciljeve u pogledu obnovljive energije dok su prestale da se oslanjaju na ruski gas. Sa povećanjem obnovljivih izvora energije, EU sada namerava da postavi jači cilj emisija do 2030. pre klimatskog samita COP28 kasnije ove godine.
Klimatska akcija ne mora da se oslanja na saradnju. Konkurencija je takođe odličan pokretač. Prošle godine, Sjedinjene Države su usvojile zakon kojim se ulaže više od 530 milijardi američkih dolara u čistu energiju.
Najveća klimatska potrošnja u istoriji SAD takođe je bila namenjena da se takmiči sa Kinom, koja dominira globalnom proizvodnjom solarnih panela, baterija, vetroturbina i električnih vozila.
Godine 2021. grupa bogatih nacija ponudila je Južnoj Africi 12 milijardi dolara da se udalji od oslanjanja na energiju uglja. Na samitu G20 na Baliju prošle godine, bogate nacije ponudile su Indoneziji skoro 30 milijardi australskih dolara da se oslobodi uglja, dok je slična ponuda data Vijetnamu u decembru. Ove godine će sve oči biti uprte u Indiju, sa nadom da će sličan paket biti ponuđen.
U septembru će generalni sekretar UN Antonio Gutereš biti domaćin samita o klimatskim ambicijama „bez besmislica“, uoči formalnih razgovora Zajednice prakse u novembru. Zašto? On želi da velike ekonomije donesu nove obaveze za smanjenje emisija ranije — kao u ovoj deceniji. „Neće biti mesta za odbacivanje, „greenvashers“, prebacivanje krivice ili prepakivanje najava“, izjavio je on.
To nije jedini paralelni pritisak. Uporedo sa formalnim razgovorima UN-a, vidimo procvat grupacija nazvanih koalicije voljnih. Oni se kreću od diplomatskog saveza Povering Past Coal Alliance do Globalnog obećanja o metanu do ambicioznijih predloga kao što je Ugovor o neširenju fosilnih goriva, koji su prošle godine izneli Vanuatu i Tuvalu.
Dakle, dok su pregovori UN o klimi temelj globalne saradnje, takođe vidimo da se jorgan formira dodatnim merama. Ovi napori ispod radara biće od vitalnog značaja za pokretanje sve brže klimatske akcije.
