Mikroplastika: Da li su plastične alternative bezbjednije za naše zdravlje?

Mikroplastika: Da li su plastične alternative bezbjednije za naše zdravlje?

Zagađenje plastikom sada je sveprisutno u našem okruženju, zagađujući svuda, od naših domova i radnih mesta do najdubljih udubljenja planete. Problem se redovno pojavljuje na naslovima, a posebno se fokusira na zagađenje okeana.

Zapanjujuće slike zagađenja plastikom mogu izgledati daleko od naših života, ali ne bi trebalo da nas odvuku od problema koji je manje vidljiv i koji stoga dobija daleko manje pažnje i utiče na ljudska bića i ekosisteme – kontaminaciju mikroplastikom i nanoplastikom.

Za razliku od makroplastike, koja nastaje kao rezultat degradacije većih predmeta (koji se nalaze u obliku pahuljica boje ili vlakana, na primer), mikroplastika se obično definiše kao čestice čija veličina ili dimenzije ne prelaze 5 mm. Nemaju minimalnu veličinu.

Što se tiče nanoplastike, one ne mogu biti veće od 0,1 mikrona, što je jednako 1/10 000 milimetra. Prilično instinktivno, mogli smo da predvidimo da bi i najmanje čestice mogle da uđu u organizme, ali to do nedavno nije bilo dokazano.

Godine 2022, studija koju je sprovelo nekoliko timova u Holandiji je po prvi put ikada pokazala da je mikroplastika prisutna u krvi 22 zdrava ljudska dobrovoljca u prosečnoj koncentraciji od 1,6 mg/L.

Otkrivene vrste plastike su se veoma razlikovale, uključujući polietilen tereftalat (PET), koji se koristi za pravljenje flaša za vodu i drugih predmeta; polietilen, koji se koristi za proizvodnju kontejnera za hranu; i polistiren, čija upotreba uključuje pakovanje svežih proizvoda i posude za jogurt.

Treba napomenuti da se studija fokusirala isključivo na čestice dimenzija od 700 nm i više, i da još nema informacija o manjim česticama koje su kategorisane među mnogim oblicima nanoplastike.

Iako u studiji nisu prijavljeni nikakvi efekti na ljudsko zdravlje, istraživanja sprovedena na životinjama ili korišćenjem ćelijskih modela (od kojih su neki modelirali ljudske ćelije) dokumentovala su mnoštvo bioloških uticaja mikroplastike, uključujući ćelijske lezije, oksidativni stres i oštećenje DNK.

U ovim slučajevima ili mikroplastika direktno izaziva efekte ili deluje kao nosilac drugih štetnih materija. Štaviše, neke od ovih supstanci, kao što su bisfenoli ili ftalati, zapravo se nalaze u sastavu neke plastike.

Generalno, ova kontaminacija se može manifestovati kao upala ili fibroza, čiji se efekti već primećuju kod ljudi putem drugih načina ulaska, kao što su respiratorni trakt. Pluća su, na primer, prijavljeno mesto kontaminacije za radnike u industriji plastike.

Kako možemo objasniti ovu kontaminaciju zdravih dobrovoljaca u studiji? Jednostavno rečeno, povezan je sa lancem ishrane, iako je ovaj metod izloženosti mikroplastici i dalje teško okarakterisati ili izmeriti, sa rezultatima koji drastično variraju između 0,2 mg godišnje i 0,1 do 5 g nedeljno.

Bez obzira na to, ogroman broj studija (više od 1.000) jasno ukazuje da nekoliko molekula može migrirati u hranu ili piće nakon kontakta. Ovo je slučaj sa plastičnim sportskim bocama za višekratnu upotrebu, koje odbacuju ogromnu količinu komponenti, a tim više kada se peru u mašini za pranje sudova. Mikroplastika je prvi put otkrivena u ljudskoj krvi (Dole na Zemlju, 25. mart 2022).

Efikasan način za sprečavanje potencijalnih zdravstvenih rizika od mikroplastike i nanoplastike bio bi smanjenje naše izloženosti, posebno u našem digestivnom traktu. Za nas je od vitalnog značaja da promenimo praksu na nivou potrošača, posebno za najugroženije – trudnice, bebe, malu decu i adolescente, čiji sistemi detoksikacije još nisu sazreli i čija se tela tek razvijaju.

Takođe treba napomenuti da su ove grupe više izložene plastici po kilogramu telesne mase nego odrasli, što dodatno povećava rizike po njihovo zdravlje.

Pozitivne promene koje možemo da napravimo uključuju smanjenje potrošnje prerađenih proizvoda i upakovanih sirovih proizvoda; ograničavanje upotrebe kontejnera ili komponenti napravljenih čak i delimično od plastike (kao što su kartonske čaše, kutije za picu, itd.); i izbegavanje skladištenja, kuvanja ili podgrevanja hrane u plastičnim posudama (kada koristite mikrotalasnu, na primer).

To je zato što je pokazano da toplota uzrokuje razgradnju plastičnih komponenti, što zauzvrat uzrokuje da se čestice ispiraju u našu hranu.

Ove pozitivnije navike bi takođe pomogle da se smanji ukupna količina mikroplastike i nanoplastike u našem okruženju i ekosistemima, što bi dovelo do prirodnog smanjenja kontaminacije našeg sistema za varenje.

Francuska će od 2025. zabraniti plastične kontejnere za jednokratnu upotrebu u kolektivnom ugostiteljstvu (posebno u školskim menzama).

Ali da li su alternative bolje? U Francuskoj je na svakoj opštini da izabere koje će alternativne materijale koristiti, bilo da su to nerđajući čelik, celuloza (komponenta zidova biljnih ćelija), bambus ili bioplastika.

Kontejneri napravljeni od bioplastike su zgodna alternativa u širokoj upotrebi u poljoprivredno-prehrambenoj industriji, jer su lakši od konvencionalnijih, navodno „inertnih“ posuda od nerđajućeg čelika ili stakla.

Ali od čega je napravljena bioplastika? Dobijaju se iz biljaka, ali su pomešani sa sintetičkim materijalima kako bi se osiguralo da su vodootporne kao i tradicionalna plastika.

Kada vide prefiks „bio“, potrošači se mogu navesti da poveruju da kupuju prirodni proizvod koji ne predstavlja nikakav rizik po zdravlje. U smislu propisa, bioplastika mora biti podvrgnuta istim testovima kao i ostali plastični kontejneri, a njihova stopa migracije u hranu takođe je ograničena na 60 mg/kg.

Nažalost, sproveden je samo mali broj testova (prvenstveno u vezi sa njihovim efektima na DNK), od kojih nijedan ne ispituje njihov potencijalni uticaj kao hormonskih disruptora. Novija naučna literatura još nije dokazala da li su bezopasni za ljude ili ne. Na kraju, kada je u pitanju biorazgradivost, sva bioplastika se i dalje raspada na mikroplastiku.

Takva pitanja su važna za razmatranje u svetu koji teži da otkloni uticaj određenih proizvoda na životnu sredinu nudeći alternative (mislite na biogoriva, „zeleni“ vodonik ili e-cigarete) čiji su efekti malo poznati. U tom pogledu, zamena bisfenola A drugim bisfenolima (kao što su S i F) bi trebalo da natera naučnu zajednicu da zastane i razmisli, jer izveštaji sve više pokazuju da oni imaju slične ili druge štetne efekte.

Imajući u vidu njihovo poreklo i način proizvodnje, čini se da je jedino prikladno postaviti ova ista pitanja u vezi sa „bioplastikom“, kako bi se sprečilo da potrošači nenamerno postanu izvor zagađenja životne sredine kada pokušavaju da budu ekološki prihvatljivi. U Francuskoj, Nacionalna agencija za hranu, životnu sredinu i zdravlje i bezbednost na radu ( ANSES ) takođe savetuje da se ne koriste „biorazgradive“ ili „kompostabilne“ plastične kese za jednokratnu upotrebu u kućnim posudama za kompost, jer nije izvesno da se takvi proizvodi lome. potpuno spušten tokom kompostiranja.

Od ključne je važnosti da lokalne vlasti budu bolje informisane o karakteristikama bioplastike. Ovo će im omogućiti da osmisle politike koje će pomoći u zaštiti potrošača, posebno dece, koja su posebno osetljiva na zagađenje.