Politička kriza 2020. godine, izazvana izbornom krađom i protestima, kao i podrška agresiji Rusije protiv Ukrajine 2022, potpuno je promenila spoljnu politiku Belorusije. Ove promene su bile mnogo dublje od promene spoljnopolitičkog kursa i dovele su do restrukturiranja cele zemlje i njene uloge u regionu. Kriza je uticala na odnose sa svim susedima, osim Rusije, koji su postali ne samo napeti, već i neprijateljski. Istovremeno, zavisnost od Rusije je prešla kritični nivo. Spoljna politika se sve manje razlikuje od ruske, što čak postavlja pitanje o mogućnosti očuvanja Belorusije kao suverene države. Ako se za Rusiju mogu definisati neke „koristi“ od rata, barem u sticanju teritorija, ostvarivanju ambicija kao supersile, onda su za Belorusiju ukupne ekonomske koristi potpuno nesrazmerne rizicima i izazovima za državnost i ekonomsku održivost, bez obzira na ishod rata.
Ustav iz 1994. godine zacementirao je odredbu da Belorusija „teži neutralnosti“ (ukinut 2022. godine). Belorusija je pokušala da posreduje u mirovnim inicijativama poput Minske grupe za Nagorno-Karabah, Minskih sporazuma iz 2014. godine i nekoliko drugih.
Kanal za zaobilaženje sankcija
Beloruske vlasti su takođe pokušale da koriste „situacionu neutralnost“ za dobijanje dodatnih ekonomskih koristi. Nakon rusko-gruzijskog rata iz 2008. Belorusija je izgradila sistem zaobilaženja ruskih ograničenja za snabdevanje gruzijskom robom i uslugama. Slične prakse su postojale tokom hlađenja odnosa Moskve sa Moldavijom, Ukrajinom i drugim zemljama. Nakon ruske aneksije Krima 2014, Belorusija je postala važan kanal za isporuku sankcionisanih dobara i usluga iz Evrope i Ukrajine u Rusiju i obrnuto.
Činilo se da je ne samo želja za „neutralnošću“ i izbegavanjem sukoba važna za nacionalni identitet, već su i same vlasti videle glavnu spoljnopolitičku strategiju. Takva „mirna“ spoljna politika je uništena 2020. i 2022. Zapadno i belorusko shvatanje uzroka je drugačije, ali to je činjenica.
Raspad odnosa sa Zapadom i reformatiranje spoljne politike počeli su 2020. Nakon pokradenih izbora, zapadne zemlje nisu priznale Lukašenka kao legalno izabranog predsednika, nego su podržale demokratske snage, uključujući i pružanje azila glavnom lideru opozicije Svetlani Tihanovskoj. Tom prilikom, primenjene su ograničene sankcije, koje su uticale na pojedine vladine zvaničnike, kao i na nekoliko kompanija koje nisu imale veliko simboličko značenje i koje nisu mogle značajno uticati na vlasti. U proleće 2021, godinu dana pre početka rata u Ukrajini, činilo se da se situacija stabilizovala. Protesti su potisnuti, politička aktivnost opozicije je izmeštena iz zemlje, a EU je bila veoma nevoljna da odgovori na pozive za dodatnim merama.
Sankcije i odmazda
Međutim, Lukašenko je iznenada odlučio da svoje nezadovoljstvo usmeri na zapadne susede i građane EU, što je sukob dovelo na potpuno novi nivo. Civilni avion Rajanera je 23. maja 2021. pod pretnjom vojne avijacije bio primoran da sleti u Minsk. Razlog je bio taj što je u avionu bio opozicioni bloger Roman Protaševič, ali je EU, kao i Ukrajina, to smatrala pretnjom za svoje građane koji lete kroz Belorusiju i zabranila beloruskim avionima da koriste njen vazdušni prostor i uvela dodatne sankcije. Lukašenko je odgovorio masovnom kampanjom hapšenja i uništenja struktura građanskog društva i medija, bilo onih povezanih sa Zapadom ili onih sa nezavisnom pozicijom. Paralelno sa tim, beloruske vlasti su odlučile da izvrše direktan pritisak na susedne zemlje, inicirajući migracionu krizu na granici sa Litvanijom, Poljskom i Letonijom. Kao rezultat toga, desetine hiljada migranata iz Iraka, Avganistana i drugih zemalja Azije i Afrike počelo je da nadire ka granici EU.
Ostaje samo pitanje da li je Lukašenko u leto 2021. znao za planove predsednika Rusije Vladimira Putina da napadne Ukrajinu. Verovatno da jeste, ali u svakom slučaju, ponašanje i samopouzdanje Minska bili su izuzetno arogantni. Kao rezultat toga, tokom 2021. godine uvedene su značajne sektorske sankcije umesto simboličnih sankcija zvaničnicima i pojedinačnim preduzećima. Podrška ruskom ratu protiv Ukrajine bila je novi korak u eskalaciji. Beloruske vlasti su obezbedile teritoriju i infrastrukturu: za ruski napad na Kijev, lansiranje raketa po Ukrajini (do jeseni 2022. godine), obuku i lečenje ruskih vojnika. Drugi vidovi podrške Rusiji postoje i u informacionom i diplomatskom domenu, kao i u regrutovanju dobrovoljaca za rusku stranu.
Reakcija Ukrajine i zapadnih zemalja je dobro poznata: sveobuhvatne međunarodne sankcije (hiljade različitih ograničenja), prekid saradnje, zamrzavanje imovine (u Ukrajini), otežano finansijsko poslovanje, ukidanje programa pomoći, zatvaranje tranzitnih ruta (uključujući korišćenje najpogodnijih luka u baltičkim zemljama), zatvaranje graničnih prelaza itd.
Kako je to uticalo na spoljnu politiku? Prvo, raste zavisnost od Rusije: do 60-70 odsto trgovinskog prometa, veći deo logistike, do 80 posto kredita. Takođe, raste zavisnost od ruske tehnologije, odbrambenih i industrijskih projekata, snabdevanja oružjem, vojnog obrazovanja, sajber bezbednosti… U odnosima sa Zapadom vidimo sve dublju degradaciju i uništavanje bilateralnih odnosa i situacija se samo pogoršava, a ispravljanje situacije sve manje zavisi od Minska, više od toka rata u Ukrajini. Svaki samostalni pokušaj da se poboljšaju odnosi, naravno, biće ocenjen od strane Rusije kao izdaja sa posledičnom žestokom reakcijom.
Okretanje prema Istoku
Minsk ulaže posebne nade u razvoj odnosa sa drugim zemljama sveta (Globalni jug). Minsk je to proglasio „okretom prema Istoku“. Strateški cilj je pronaći zamenu za Zapad kao tržište i izvor tehnologije, kao i pronaći nove političke partnere i vojne saveznike, što će uravnotežiti uticaj ne samo Zapada, već i Rusije. Posebne nade polažu se u Kinu kao novu svetsku supersilu. Zaista, ekonomski i politički odnosi sa Kinom su dostigli novi nivo, a pokrenute su i inicijative za razvoj odnosa sa Latinskom Amerikom, Azijom (posebno Iranom) i Afrikom.
Moglo bi se reći da su zemlje Globalnog juga, a posebno Kina, uspele delimično da nadoknade gubitke od odnosa sa Zapadom, ali ne i da ih eliminišu u potpunosti. Pored toga, loši odnosi sa Zapadom značajno ograničavaju mogućnost saradnje sa udaljenim zemljama, jer se redovno suočavaju sa ograničenjima i rizicima sekundarnih sankcija. Oslanjanje na zemlje koje su u sukobu sa Zapadom (poput Irana) očigledno nije dovoljno. Zaključno, može se reći da je učešće u ratu dovelo do duboke transformacije spoljne politike. Glavna posledica je bila kritično jačanje zavisnosti od Rusije, do te mere da su neki analitičari počeli da govore o gubitku beloruske spoljne političke autonomije, ili o gubitku značajnog dela suvereniteta, ili čak o stvarnoj „okupaciji“ Belorusije od strane Rusije.
Zavisnost je zaista postala hipertrofična, potpuno menjajući ne samo spoljnu politiku, već i ekonomiju i unutrašnju politiku. A mogućnost redefinisanja odnosa sa spoljnim svetom znatno se smanjila. Sam razvoj zemlje postaje sve više zavisan od spoljnih faktora poput rata u Ukrajini i ekonomske situacije u Rusiji. Odnosi sa Zapadom doživeli su pravi kolaps. To se ne odnosi samo na sankcije, već i na prekid odnosa u većini oblasti, prekid logističkih veza, tehnološka izolacija, neprijateljstvo na granici, što dovodi do značajnih negativnih posledica. Beloruske vlasti pokušavaju da nadoknade negativne posledice aktivnijim kontaktima sa Globalnim jugom. Efekat je delimičan. I malo je verovatno da će ove zemlje moći da postanu potpuna zamena.
