Da li srpsko natezanje konopca sa Zapadom oko RS i KiM ulazi u finiš pucanja na jednu ili drugu stranu? Nije teško primetiti da su oni posle trodecenijskog „kuvanja žabe” krenuli punom parom da prelome rezultat. A nije teško ni prepoznati da im se zbog problema na sve strane (Ukrajina, Gaza, Iran, globalni Jug) žuri da NATO i EU integracijama potčine i srpski deo balkanskog dela Evrope. Imperija u raspadu verovatno računa da je zadnji čas da utvrdi bar prostor Evrope, uključujući i zapadni Balkan, i da to može maksimalnim diplomatskim i političkim pritiscima direktno na Banjaluku i Beograd, ili preko međunarodnih formacija (EU, NATO, UN, Hag). Suđenje Dodiku, otimanje javne imovine, širenje crne liste, blokiranje bankarskih računa fizičkim i pravnim licima, ohrabrivanje nasilja Šiptara nad Srbima, prijem Kosova u Savet Evrope, beskonačno odlaganje ZSO i vraćanja srpskog dinara. Laki poeni bez upotrebe vojne sile uvek su dobrodošli jer jačaju poljuljano samopouzdanje. Ali srazmerno tome neuspeh čak i na sporednom koloseku zapadnog Balkana pojačava frustraciju i dovodi do neodmerenih reakcija.
Koordinirani i sinhronizovani pritisci na Srpsku i Srbiju, kao nikada u poslednjih 30 godina, za sada ne daju rezultat. Srbi neće u NATO, neće sankcije Rusiji, ne daju KiM i RS… Na rezoluciju SAD, Nemačke i Ruande, koja verovatno predstavlja vrhunac pritiska, Dodik odgovara skupštinskim usvajanjem Izveštaja Međunarodne komisije za Srebrenicu u kojoj Gideon Grajf zaključuje: „Genocida u Srebrenici nije bilo.” Vučić lažova Šmita, istina, opet prima, ali ovoga puta bez titule v. p. i bez ranijeg razumevanja, te se sprema u Njujork ranije da bi lobirao protiv rezolucije koja bi jednako pogodila i Srpsku i Srbiju i zbija nacionalne redove. Dodik preti secesijom Srpske zagledan u Srbiju, a Vučić nikad eksplicitnije: „Srbija je uz Srpsku i Dodika.” Zato Bećirović veli: „Problem nije Dodik nego Vučić.” Ne razume da je to isto, jer s obe strane Drine žive prekodrinski Srbi! U neizvesnosti da li će rezolucija proći na Generalnoj skupštini, SAD menjaju propozicije: umesto dve trećine biće dovoljna natpolovična većina, uzdržani glasovi se neće brojati zato što predviđaju veliki broj takvih koji neće da je podrže, ali ni da izazovu ranjenu goropad.
Verovatno će ishod glasanja u Generalnoj skupštini prelomiti islamske zemlje jer su u Srebrenici masovno nastradali njihovi istovernici. Amerikanci i računaju na islamsku solidarnost, ali ponajviše da će to muslimanskom svetu biti kompenzacija za stradanje Palestinaca u Gazi. Ako je stradanje 8.000 muškaraca u Srebrenici genocid, kako se zove pomor 35.000 uglavnom žena i dece u Palestini? Da li će takva igra koju SAD od vajkada igra sa arapskim zemljama, i ovog puta proći, nije baš sasvim sigurno, iz više razloga. Posle efikasne ruske zaštite Sirije projektilima iz Crnog mora, na zvaničan poziv Asada, mnoge islamske zemlje u RF prepoznaju lojalnijeg i principijelnijeg saveznika od SAD. Naftaške zemlje unutar OPEK-a efikasno sarađuju u regulisanju svetskog tržišta crnog zlata. Antikolonijalna saradnja tih zemalja sa sovjetskom Rusijom iz vremena Nasera, Burgibe, Nimeirija, Sadama, Gadafija ostavila je pozitivna sjećanja. Danas su manje-više opet zajedno u otporu globalnom neokolonijalizmu. Pijemontalni Egipat pred vratima BRIKS-a u borbi za multipolarni svet. Muslimani u RF podržavaju Putinovu vlast.
Ali ono što bi ponajviše moglo da odbije islamske zemlje od američke rezolucije jeste uvlačenje bosanskih Muslimana pod skute Zapada i posebno SAD. Danas, kada Izrael oružjem i logistikom i politikom SAD, satire muslimanske civile u Palestini i raketira Iran, Bošnjaci su jedini muslimani u svetu koji se bacaju u noge svojim zapadnim dindušmanima. Štaviše, eks reis Mustafa Cerić veli da su za bosanske Muslimane danas Meka u Vašingtonu, a Medina u Briselu. Nisu u islamskom umetu sigurno zaboravili ni da je aktuelni šef delegacije BiH pri UN i promotor rezolucije o genocidu Zlatko Lagumdžija, svojevremeno, kao bošnjački premijer BiH, isporučio „Alžirsku grupu” u Gvantanamo na zahtev SAD, uprkos uličnih protesta naroda muslimanskog Sarajeva. Za mnoge Alžirce je utvrđeno da nisu učestvovali u rušenju kula Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, ali tek posle višegodišnje zverske torture. Svesni da je takvo zlostavljanje zarobljenika zabranjeno međunarodnim pravom. izvođeno je van granica SAD.
Činjenica je da Lagumdžija posle toga više nikad nije dobio glasove muslimana Bošnjaka i da se povukao sa čela stranke. A na delegacije BiH u UN, došao je uz mnogo prepiranja u vladajućoj koaliciji, na preporuku američke ambasade. Kumovanjem rezoluciji on pokušava da opere nečistu savest Zapada ali u svoju ličnu. U Palati UN na Ist Riveru ima zaštitu od fetve, ali iskusni i promućurni Zlatko zna da to nije dovoljno i veruje da bi ga uspeh rezolucije o genocidu rehabilitovao i kod kuće i u globalnom umetu. Rezolucija o genocidu u Srebrenici treba ne samo da unazad opravda bombardovanje Srpske i Srbije osiromašenim uranijumom, nego i da unapred obezbedi međunarodnopravnu podlogu za nesagledivo loše posledice po srpski narod i srpske zemlje na liniji secesije Kosova i ukidanja Srpske. Uključiv i atmosferu satanizacije i linča za novu intervenciju u BiH i Srbiji, odnosno u Srpskoj i na KiM.
Ako kolektivni Zapad zapodene novi rat protiv Srba, biće to proksi rat bošnjačkih i šiptarskih muslimana po sistemu: naša inicijativa – vaša realizacija, naši topovi – vaše topovsko meso, naša džebana – vaše glave. Već je viđen taze primer Ukrajine, iz koje se Zapad tiho povlači i zakulisno pregovara o novim granicama koje će diktirati RF. Da li će bosanski i šiptarski muslimani ponovo upasti u istu zamku kao i 90-ih, kada je Izetbegović po instrukciji Cimermana politički izazvao građanski rat i ostvario pobedu na 25 odsto teritorije BiH, sa fantazijom da je cela i jedinstvena zapravo jedino njihova? Poraženi i razočarani Alija je ’95. rezimirao da bi „do zapadne intervencije ’95 došlo ranije da se nije radilo o muslimanima, da borci Armije BiH ginu za opstanak muslimana i ćeperak zemlje, a ne za apstraktnu BiH koju neće Srbi i Hrvati”, da bi „u nastavku rata Bošnjaci pobedili ali bi i sami ginuli”, da je i „nepravedan mir bolji od rata”, da je jedino važno da je „sačuvana ideja Bosne”. Da li su sledbenici primili pouku „prvog u Bošnjaka”, ili zaista i dalje veruju da će američki marinci umesto njih ginuti za ostvarenje „ideje Bosne”?
Svi kažu da je treći svetski rat u toku, a kao i u prethodnim, žarište se širi i rasplamsava. „Bure baruta” se ni u jednom od prethodnih nije zaobišlo jer se lako zapali. Ipak gomilaju se važne protivrečnosti u stavovima unutar kolektivnog Zapada, koje svedoče da u tom taboru škripi. Dok protektorat pojačava kontingent Euforu BiH, koji ponovo šparta putevima RS, dotle BiH dobija pregovarački status sa EU. Dok insistiraju na ljudskim pravima i demokratiji, dotle Šmit nameće zakone koji štite njegov lažni status i sudi izabranom predsedniku Srpske. Dok jačaju institucije jedinstvene države, dotle jednu njenu polovinu tretiraju kao genocidnu tvorevinu, a drugu kao žrtvu genocida. Dok Brisel upozorava Šmita da je preterao u nametanju i da je njegovo da domaćine privoli na dogovor, dotle ga Vašington podražava i Senat američkog kongresa traži da SAD preuzmu komandu. Najzad, prema nezvaničnim informacijama, Marfi u julu, na pola mandata, odlazi iz Sarajeva, a u Berlinu nadmoćna opozicija ukazuje da je Šmit više problema proizveo nego rešio. Ali i Srbi rade svoje! Narodna Skupština RS prekjuče odbacuje Šmitove nametnute zakone i donosi svoje, u pauzi zasedanja drže masovan miting uz govore visokih zvaničnika iz Srbije, u Beogradu se sprema zajednička nacionalna manifestacija. Dakle, konopac još nije pukao i „ćeraćemo se još”.
